Нина С.Симић
Кратка прича
Николај Николајевич Туроверов, бели официр, козак генерала Врангела, војник царске војске, је мој друг. Ми смо заједно ратовали, избегли заједнички гроб, кисли, спавали у снегу и делили залогај. Ја сам његов коњ и не разумем сада шта се дешава и шта чекамо на овој обали Крима, у овој гужви. И зашто бежимо од оних који говоре исти језик. Око нас је хаос, маса се тиска и гура према усидреном броду. Мене гурају назад и он, мој друг покушава да ме поведе. Раздвајају нас а ми се никад нисмо одвајали. Он виче, свађа се, онда се окреће мени, држи ми главу у рукама и прича ми нешто… Поред нас један официр има неки списак. Коњи нису изгледа на списку. А ни неки људи и један официр пуца себи у главу ту, пред масом.
Мој друг улази у ту машину, маше ми поштољем да идем, тера ме ка обали… Зар нисмо ишли свуда заједно? Њиштао сам и копао ногом. Гледао у металну животињу на коју се мој друг попео и која се одваја од обале. Скочио сам у воду… Не сумњам у његову оданост. Нисам ни ја њега никад оставио.
- Сећаш се кад те је ударила грана једанпут и кад си пао, ја сам одмах стао, гуркао те њушком да се подигнеш. Кроз највеће борбе сам те пронео и увек на тебе пазио. У ретким предасима кад војници певају и збијају шале, ти си писао песме.
Пливам за том металном животињом која се удаљава. Зар је она бржа од оваквог коња? Он се увек поносио са мном а и ја са њим… Где га воде, он мене не би оставио… Која је то сила која раздваја два оваква друга? Њега неће имати ко да чува… Он ником није дао да ме јаше, ни да ме храни или тимари, само је он бринуо о мени… Ова машина се не умара и неће да стане, нема душу а ја губим дах…
- Чекај ме… нигде нећеш наћи оваквог друга… ни оваквог коња… Нико те неће оволико волети… као твој коњ…
Запишта сирена са брода који је све даље. Хтео сам да зањиштим још једном али више немам снаге… Плачем и пливам… Моје сузе… две капи у мору…
*Прича је по истинитом догађају о коме је написао песму руски песник Николај Николајевич Туроверов(1899.-1972.)
