Василиј Димитријевич Поленов
Књига у част 150-годишњице од доласка Руског добровољачког корпуса у Србију и Првог српско-турског рата.
Данас сам стигао у Белграде, „Београд“ по „србски“. Ништа нисам писао успут; љутио сам се на Немце — њихови тачни путокази унаказили су читав мој пут. У једном „анцајгеру“ пише једно, у другом друго, а у стварности испада сасвим треће; зато сам закаснио готово два дана. А није рђава земља Подољски крај — живописан је; и у људима има много нечег особеног. Прави бркати Пољак грди пониженог „хохола“ и не даје му за нешто новац, а овај га увређено посматра и нешто мрмља. Јевреји свакојаких врста, уз писку и сврачју грају, испуњавају собом и својим мирисом вагоне, а над свом том ужурбаношћу свечано и безстрасно господари жандарм. Силно сам пожелео да у Жмеринки скренем улево на један дан, али послови службе, како је говорио костромски губернатор, нису допустили такво одступање од дужности…
Леп је крај северна Угарска, насељена Русинима. Од Пшемисла (у Галицији) преко Кашоја до Пеште мора се прелазити преко Карпата. Веома живописна места. Дуж читаве пруге срећу се Словени: Пољаци, Русини, понекад Хрвати; али јадну улогу овде играју — простодушни, неспретни, дугокоси и одрпани, покорно се повинују живим и енергичним Мађарима. И жао их је човеку и досадно због њих, а ипак је пријатно чути у туђини језик близак матерњем. На једној станици у углу седе две девојчице — Словенка и Мађарица; једна учи другу да броји: едан, два, три, пет, седм, десет, четрнадесет и тако даље. Мађарица понавља и смеје се тим бесмисленим звуцима. Али поред меканих и доброћудних Словена у Мађарима има нечег грубог, чак дивљег. Узбуђење против Русије веома је снажно; пештанске новине жестоко нападају Словене и ругају се њиховим неуспесима. Ипак, не може се човек према Мађарима не односити са извесном завишћу када види како су за тако кратко време успели да се тако самостално поставе и у међународној политици и у сопственој кући. Сада они вуку читаву Аустрију као тегљач. Унутар своје земље развили су пољопривреду, трговину и уметност. О уметности могу боље судити него о било чему другом; и тонска и сликовна (наша) уметност код њих необично је оригинална, самостална и узвишена.
Пешта је веома леп град. Колико својим положајем, толико и унутрашњим уређењем — мали Беч, али живописнија од њега. Свуда се види енергичан рад, свуда провејава частољубива жеља да се по сваку цену освоји политичка улога. У Пешти смо прешли на огроман мађарски пароброд и кренули Дунавом наниже. Време ведро и топло. Целу ноћ сам провео на палуби, посматрајући општесловенску реку, њене брежуљкасте, стрме и једноличне обале обасјане готово пуним месецом — вода је била као огледало. Можда су на тим обалама живели и моји прадедови. Необичне су на Дунаву воденице; читавим низовима стоје на води готово насред реке, једна за другом, и личе на пловећа села.
У кабини је путовала дружина сународника. Готово све време, и то са великим самопоуздањем, јели су и пили; а како ја нисам велики љубитељ ни јела ни пића, ни они који су се тим занимањем бавили нису ме нарочито занимали. Пред поноћ све је утихнуло. На ум су навирале тужне мисли; ништа добро није се назирало унапред…
Сутрадан ујутро изашао сам на палубу; Дунав је мутан — не знам ко га је назвао „die schöne blaue Donau“. Штраус је тако назвао један свој валцер24. Назив је злонамеран, јер је он сив, мутан и негостољубив.
У Земуну преседа се на други пароброд (мањи) и прелази преко Дунава у Београд. Узвишено осећање поштовања обузело ме је у часу када је пароброд полако улазио у ушће Саве, пред погледом на Београд; како год говорили, он је први имао смелости да се подигне не само речју него и делом у заштиту браће угњетене дивљом азијатском хордом; у њему се први пут зачуо глас који позива у стварну помоћ људима што чаме у ропству, понижењу и страдању. А можда ће сав тај хероизам, сва та самопожртвованост, све те жртве бити узалудне, све ће пропасти и нестати без трага… Срце се стезало и тешко је бивало у души…
Са Дунава Београд оставља прилично величанствен утисак. Напред, на брду, стоји страшна тврђава и даје му ратоборан изглед. Иза тврђаве, по брежуљцима, простире се сам град. Само ми се једна ствар учинила чудном — неколико џамија са минаретима. Чини ми се да их у Београду има шест. Прилазећи ближе, зачудио сам се угледавши велику зграду са заставама, од којих је једна бела са црвеним крстом — дакле болница, а друга енглеска (беле ескадре). Чудна ствар: ми идемо да се боримо за хришћанство против ислама, а ту џамије; све симпатије Енглеза на страни су Турака, а ево већ на првом кораку енглеске болнице.
На пристаништу сам по кокарди препознао члана Словенског комитета и обратио му се; веома љубазно ме је поздравио и пошао са мном у град. По говору сам видео да је Србин; на моје прво питање како стоје ствари, одговорио је да је прекрасно, „све најбоље“. Попевши се високим степеницама уз брдо, прошли смо и нашли се у Горњем граду, где су ме сместили у веома бедан хотел, у собу у којој је већ било пет руских добровољаца. Али у том часу никога од њих није било. Умио сам се, обукао и упутио ка В. Н. Токареву. Крчмар ми објашњава адресу: „све право“, ја пођох и скренух у прву уличицу десно. „Не, господине“, — сустиже ме он, — „све право“. „Не, то јест…“десно, треба све право ићи“. Испоставило се да „све право“ значи „све право“. Београд има изглед руског губернијског града средње величине; грађевине су, међутим, све камене. На улицама је веома пусто, суморно и беспослено; никаквих знакова рата нема, само се руски добровољци понегде срећу, а по кафанама (кафеџиницама) галаме, иначе би Београд и заборавио да је „на граници“ рат…
