Николај Алексејевич Кирејев
Командант добровољачког одреда на Тимочком правцу 1876. године
Николај Алексејевич Кирејев (1841–1876), бивши штабс-ротмистр Лајб-гардијског коњичког пука и активни члан словенских добротворних кругова, стигао је у Београд почетком јуна 1876. У српској служби добио је чин мајора и постављен је за старешину српских и бугарских добровољачких чета код Зајечара. После кратког ратног пута на правцу Кадибогаз–Белоградчик–Раковица, погинуо је пред турским утврђењима 6/18. јула. Његова смрт постала је снажан подстицај руском добровољачком покрету.
Николај Алексејевич Кирејев рођен је у старој руској племићкој породици. У литератури се најчешће наводи датум 10/22. август 1841, док поједине савремене базе дају 1. јануар; због неслагања, у основном тексту задржавамо годину рођења. Био је млађи брат Александра Алексејевича Кирејева, генерала и словенофилског писца, и Олге Алексејевне Новикове, познате публицисткиње и посреднице у руско-британским круговима.
Завршио је Пажевски корпус и служио у Лајб-гардијском коњичком пуку. Из активне службе изашао је у чину штабс-ротмистра. Од 1868. деловао је у словенском добротворном покрету, прикупљао прилоге и организовао помоћ хришћанском становништву Балкана. Његов одлазак 1876. није био импулсиван чин: претходиле су му године рада у мрежи словенских комитета, контакти са Аксаковим, балканским политичарима и устаничким представницима.
На основу преписке коју је објавио историчар Сергеј А. Никитин, а анализирала Ирина В. Чуркина, Кирејев је почетком јуна 1876. отпутовао у Србију и стигао у Београд. Првобитно је намеравао да се у Србији задржи око недељу дана, потом да се врати у Букурешт и настави ка Цариграду. Избијање рата и могућност непосредног деловања променили су план: остао је у Србији и ступио у српску војску.
Кирејевљев положај у изворима се означава као „заповедник”, „отрядни начальник” или старешина добровољачких чета. Он није командовао једнообразним руским одредом, већ променљивом групацијом српских и бугарских добровољаца, уз делове српске народне војске. У зајечарском подручју налазиле су се бугарске чете добровољаца Панајота Хитова, Филипа Тотјуа, Иље Маркова и Ивана из Вртопа. Кирејевљев задатак био је да њихово четничко искуство повеже са оперативним планом Тимочке војске.
После окупљања код Зајечара, добровољачке чете су се кретале преко Вратарнице и Корита ка граници. Научна литература бележи да је Кирејев 19. јуна/1. јула, на дан српске објаве рата по старом календару, са одредом кренуо ка Кадибогазу и учествовао у првој чарци са турским снагама.
Кирејевљева писма показују да је пре доласка у Србију био организатор снабдевања и политички посредник. У писму брату од 16. маја 1876. саопштио је да је из Санкт Петербурга добио 5.000 рубаља и потрошио их на куповину „лана” — шифрованог назива за оружје. Тражио је још 15.000 рубаља, такође намењених наоружању добровољаца.
Уз писмо је била повезана допунска записка Херцеговачкој комисији Петербуршког словенског комитета о Априлском устанку у Бугарској. У њој је описивао насиље османских власти и башибозука, паљење хришћанских села и избеглички талас. Савремена историчарка Чуркина упозорава да Кирејев није тачно реконструисао припрему и почетак устанка, али забелешка остаје важан доказ о информацијама којима су располагали руски словенофилски кругови.
Друга писма и белешке говоре о разговорима са аустроугарским министром Ђулом Андрашијем, руским конзулом Александром Јонином и балканским представницима, као и о расподели новца за Босну, Херцеговину, Црну Гору и бугарске одреде. Према Чуркинином упућивању, кључно издање је рад С. А. Никитина „Письма и записки Н. А. Киреева о балканских событиях 1876 года”.
Кирејев је након артиљеријске припреме лично повео људе у јуриш на турске ровове. Према старој Војној енциклопедији, тешко је рањен у груди, али је наставио да иде са исуканом сабљом све док га други погодак, на око четрдесет корака од утврђења, није оборио. Други извори говоре о више погодака; број рана није могуће поуздано утврдити, али је заједничко језгро сведочења јасно: погинуо је на челу напада, непосредно пред турским положајем.
Његова смрт снажно је деловала на јединице, које су се повукле и оставиле тело на бојишту. Парламентар упућен Осман-паши ради преузимања тела није примљен и на њега је отворена ватра. Извори затим наводе да је тело било унакажено и да поуздана идентификација или издвајање посмртних остатака није било могуће. Због тога су каснији меморијални знаци у Раковици, Подгорју и селу Кирејеву пре свега места сећања.
Службу за упокој у Београду служио је митрополит Михаило у присуству кнегиње Наталије. Вест о погибији брзо се проширила Русијом. Иван С. Аксаков је у говору 6. новембра 1876. оценио да је смрт првог руског добровољца палог у рату изазвала хиљаде следбеника. То је историјски најважнији „одлазак из Србије” у Кирејевљевом случају: он Србију није напустио жив; његов ратни пут завршен је на османској страни границе, код села Раковице.
Писмо мајке Николаја А. Кирејева генералу М. Г. Черњајеву
Високопоштовани Михаиле Григоријевичу,
Као мајка покојног Николаја Алексејевича Кирејева, сматрам да имам право да Вам упутим ове редове и у њима изразим сва узалудна осећања једне руске мајке, која су ме обузела када сам данас у листу „Грађанин“ прочитала вест да се Ви налазите у изгнанству због Вашег храброг служења светој ствари словенских мученика и да Ваша породица није са Вама.
Том усамљеношћу Ваше патње постале су још веће, али руски народ уме да цени Вашу самопожртвованост и дуго ће памтити све што сте учинили за нашу несрећну словенску браћу.
Очигледно је да је Богу било по вољи да позове к Себи још више жртава, сличних мом сину, ако је већ допустио потписивање протокола који садржи захтеве Енглеске, толико срамне за нашу националну част у очима народа, а чије ће последице у блиској будућности бити страшне за све.
Ви сте тако дуго обуздавали дивљу охолост наших непријатеља, и било је тренутака када смо ми, Руси, на туђој земљи, са надом гледали на побољшање судбине словенских народа.
Сада се та нада мора срушити, и мој бол, који је до сада обуздавала хришћанска нада — природни бол мајке која је изгубила таквог сина какав је био мој — сада се јавља још снажније, када видим овакав крај свему ономе што је било свето и Вама и њему.
Дубоко саосећање сваког честитог човека према Вашем храбром, истински руском карактеру, примите, Михаиле Григоријевичу, благонаклоно и од мене, старе и ожалошћене жене, која Вам овим путем упућује руски поздрав:
Христос Васкрсе!
По новинским вестима надала сам се да ћу Вас видети у Фиренци, али сам тек јуче сазнала да остајете још извесно време, па чак и дуже, у Енглеској.
Допустите ми да Вас замолим да ми кажете где и од кога могу добити крст који је скинут са мог погинулог сина. Тако сам далеко од Русије и још не знам када ћу се вратити у отаџбину. Наше прилике још увек нису такве да бих могла да се вратим, па Вас зато молим да ми одговорите шта је са том једином успоменом која ми је остала после мога сина — том драгоценом реликвијом, која ми је мила више од свега на свету. Молим Вас да верујете да и остала моја деца деле са мном сву оданост и поштовање према Вама и да су спремна да то докажу и делом.
Када ћете се вратити у Русију? Или ћете наставити да служите светој ствари? Она још није окончана, и да Бог да да њен почетак не остане узалудан, упркос свим губицима и тешким жртвама које је поднела и моја породица!
Увек Вам душом одана, Александра Кирејева. Фиренца, улица Монтебело 26
3. април 1877. године.
