РЕПОРТАЖА ИЗ 1992.ГОДИНЕ
Станислав Саша Симић
Прозор 94-годишње Марије Подгорецки, пензионерке и некадашње наставнице руског језика, са шестог спрата великог солитера, има диван видик. Испод нас железничка и аутобуска станица. У даљини поља Бивољског кључа и села под брдом са оне стране Западне Мораве. Госпођа Подгорецки, са белом косом као снег, добро памти минула времена. Она у родном Армавиру испод Кавказа и каснија од 1923. године када је дошла у Крушевац.
– Као девојка у Армавиру нисам ни слутила да ћу отићи тако далеко и да ће ми Србија бити друга отаџбина. Убрзо после мог познанства и љубави на први поглед са гардијским артиљеријским потпоручником Царске руске војске Георгијем Подгорецким, бољшевици су потисли Белу армију на Кубан и Кавказ. Једног дана је стигао мој будући свекар генерал мајор, командант II артиљеријске бригаде, Михаил Гавриловић Подгорецки. Свом сину и мени је рекао: – Ако сте своју судбину везали за заједнички живот, морате одмах да пођете са мном и са војском. У час сам покупила мокре хаљине и веш са конопца и кочијама кренула за Новоросијск. У улици хаос. Маса се тискала ка усидреном броду. Када смо запловили према Криму видела сам на обали масу очајних и официра који је извадио револвер и пуцао себи у главу. На Криму, који су често држали бели, смо остали скоро годину дана и сачекали долазак свекрве Анжелике из Француске. Ту сам се у цркви венчала. Још смо се надали повратку у Армавир код оца Ивана Долгачова. Међутим, са Севостопоља на Криму су нас превезли бродовима на Галипоље, разрушено од земљотреса и бомбардовања Француза, који су га окупирали. Од војске смо добијали конзерве, али су скоро сви живели на тротоару и на киши. Са свекрвом сам добила после кутак једне штале, а од једног Турчина који је говорио француски, ћумур за грејање и неке намирнице. Није хтео да прими златан прстен који је са руке скинула Анжелика. Она нас је после привремено напустила да би отишла код свекра у Константинопољ. Нама су понудили исељење у Африку, Грчку, Бугарску и Краљевину Југославију и ми смо се определили. Искрцали смо се у Боки Которској, живели кратко у Огулину и Карловцу где нам се поново придружила свекрва пошто јој је муж умро у Константинопољу. Ту се родила и моја ћерка Нина.
Године 1923. смо се доселили у Крушевац. Георгије је добио прво место физичког радника, а затим шефа картонаже у „Мерими“.
У гарсоњери моје сабеседнице књиге, фотографије, пригодне туристичке публикације из Лењинграда и Москве које је са собом донела када је пре двадесет година посетила своју домовину. Жали се да све теже чита због бола у очима и врату. Тешко јој то пада. По доласку у Крушевац пре 70 година прво се сместила са породицом у фабричком стану „Мериме“, а после у Караџићевој улици, у кући која је сада у добром стању. На угловима те куће и данас стоје велики обли каменови који су штитили ћошкове од точкова запрега. Од Моме Јоксимовића, који је некад становао у овој улици сам чуо да је Маријина ћерка Нина стављала јастуче на прозор ове куће и посматрала улицу. Дечаци су јој се осмехивали јер је била најлепша девојка у граду. Доле у сутерену је био Клуб руске колоније.
– Овде су нас Срби срдачно примили. Од Руса, који су дошли четири године пре мене, сам сазнала да је ондашњи председник покупио своје најбогатије људе у граду и рекао им да емигранте из царске Русије приме са свом добродошлицом, као да њега лично примају у кућу. И одиста су тако и примљени. Краљ Александар је нас примио као браћу и скоро свима омогућио да се запосле. Руски стручњаци и интелигенција су добро дошли земљи са мало школованих људи. Касније смо дописивањем са нашим у белом свету сазнали да смо ми овде прошли боље од земљака у другим земљама, Француској, Грчкој, Италији.
Тамо су нашим инжењерима давали плате техничара, а овде су били изједначени са српским стручњацима. У фабричком кругу бесплатан стан, осветљење, огрев, добра плата мужу. У граду је било око 80 руских породица, а када сам се преселила у Караџићеву улицу испод нас у сутерену је био наш клуб са библиотеком. Била је то кућа Јеличића, трговца.
Склонили смо бачве из подрума, направили бину и ту давали мале концерте уз хармонијум који смо купили. Свирали су наши на мандолини, гитари, давали кратке скечеве, певали соло и у дуету, а међу публиком је било и Срба из комшилука. Моја Нина је била на приредби као балерина у костиму од креп папира који сам јој сашила.
Међу Русима сећам се породице Гусаревић. Муж је предавао латински у гимназији, а жена је отворила школу француског језика. Генерал Михаил Ставров је предавао математику, а такође и Ушанов. Полицијски писар је био Фурдиј, а наш пријатељ Герцевиц, архитекта радио је у начелству. Доста Руса је певало у Крушевачком црквеном хору. Први зубни лекар је била Фиошина која је преузела вађење зуба од градских бербера. Наш лични пријатељ Соловјов је радио као судија. Имао је леп тенор и обично на велики четвртак пред Ускрс певао у цркви препуној народа.
Диригент црквеног хора је био професор Гусарев. Председник наше Руске колоније у граду је био генерал Зрнов, а секретар мој муж Георгиј. Они су незапосленим Русима расподељивали помоћ из Београда и Француске (сва руска флота је била поклоњена Французима). Зрнов је радио у „Обилићеву“ на статистичким пословима. У фабрици вагона је радио Андријевич кога су после Срби убили због дружења са Шинковцем. Много је волео своју супругу и ћерку Ирину, која је, мислим, завршила економски факултет и у Београду се удала за Крушевљанина. Познавала сам и машинског инжењера Евгенија Поспелова који је радио у „Обилићеву“ и био веома талентован. Продавао је млеко у Београду док је студирао. Радо смо га гостили када је навраћао. После је конструисао неке машине, имао добру плату, куповао уметничке слике руских мајстора и патио од маније гоњења. Истислав Галиковски, инжењер хемије, је био десна рука команданта Обрадовића. Чула сам да је ћерка Галиковског, Марија позната филмска глумица у Венецуели. Добро сам знала инжењера Евгенија Љесова, Николу Шокоља и Николаја Донскоја, који се оженио Српкињом и одавно отишао, чини ми се, у неку тајну мисију.
Звони телефон. Ћерка Нина, која станује негде у центру града, се интересује да ли је код њене мајке долазила докторка и да ли је добила лекове.
Госпођа Марија има у Москви млађу сестру Јефимову. Свекрва Анжелика и муж Георгиј су сахрањени на крушевачком гробљу. Сећа се добро моја сабеседница гостовања руских оркестара из Београда у градским кафанама, Рускиња које су певале романсе, козачке екипе са коњима која је вештинама на седлу одушевила град.
Памти и руске породице које су пред крај последњег рата побегле на запад у страху од Црвене армије („Разговарали смо са једним црвеним официром овде и он ми је рекао да би у оно време да је био на нашем месту и он побегао“).
Остале су јој у сећању приче како су у револуцији црвени и бели, без објашњења и суђења, револверима убијали једни другима официре. Каже да се сва руска интелигенција годинама и деценијама у емиграцији надала да је њихово напуштање домовине привремено, али да су комунисти остали на власти дуже него што је ико од њих могао да очекује.
(1992.)