Милован Ћурчић
ПРЕДГОВОР
Женско писмо у Руском Архиву
Књига „Женско писмо у Руском Архиву“ окупља прилоге руских ауторки објављене од 1928. до 1937. године и открива важан део њиховог учешћа у култури прве половине двадесетог века.
„Руски Архив“ часопис за политику, културу и привреду Русије (како је писало у поднаслову овог руског емигрантског гласила издаваног на српскохрватском језику, на ћириличном и латиничном писму.
Редовна пракса Руског архива, била је преношење-објава текстова из Совјетског Савеза и руских емигрантских гласила. Било је и неколико текстова посвећених положају жена у Совјетском друштву.
Сви ови текстови писани на руском, превођени су на српски да би били објављени.
Када говоримо о женском писму или писању уопште, писање није нужно одређено занимање – професија. Писање је пре свега радозналост, сазнајност и потреба да се има „право гласа“.
Исто тако, писање није само мушки или женски посао. Оно је право и потреба једних и других да искажу своју сазнајност са потребом да она буде потврђена као делатно корисна и сачувана.
Писање јесте професија уколико је присутна у систему вредности и има своју област деловања.
Изражен став кроз писање мушког или женског пола, идентичан је животном ставу мушкарца и жене. Отуда и женско писмо добија свој идентитет.
Говоримо о женском писму у „Руском Архиву“, журналу који је излазио између два рата у Београду. Овај журнал је уједно био гласило руске леве емиграције.
У сваком женском писму у овом журналу, тема су Руси, Русија, идентитет, сазнајна моћ предочавања бивше Русије и Совјетског Савеза.
Значајан је списак имена женског писма, која су својим промишљањем градила „Руски Архив“. Овај списак је значајнији по темама, него ли по броју.
На овим страницама жена наступа као истраживач, уметница и тумач друштва, уверена у своје право да самостално мисли и јавно говори. Њена еманципација одвија се у времену ратова, револуционарних преокрета и емиграције, који слободу стварања чине драгоценом и неизвесном.
Корене те самосталности осветљава Клавдија Жухина у „Историји женског покрета у Русији“. Борба за образовање и економску независност, започета у претходном столећу, добија у двадесетом веку нове облике: захтеве за политичком равноправношћу и ширим приступом професијама. Женска удружења, подршка вишим школама и просветни рад показују колико је лична слобода зависила од заједничког деловања. Путеви лекарки и научница сведоче о упорности са којом су освајане области знања, уз савладавање правних ограничења и друштвених предрасуда. Знање је за њих значило и могућност да учествују у преображају заједнице, посебно кроз наставу, лечење и друштвену помоћ.
Разноврсност сабраних тема говори о ширини тих интересовања. Надежда Каракаш чита совјетску свакодневицу кроз новинске огласе и проучава школство; Јелена Извољска разматра струјања у јапанском друштву. Жухина истражује организацију колхозног рада и друштвене односе у Пушкиновим делима, док Јекатерина Кускова поставља питање објективног сазнања о савременој Русији. Историјска грађа, друштвена анализа и критичко читање извора потврђују научноистраживачку страну женске делатности.
Посебну целину чине огледи о књижевности и уметности. Надежда Мељникова-Папоушкова повезује историју позоришта, сликарство, фолклор и књижевну критику. Марина Цветајева у портрету сликарке Наталије Гончарове прати стваралачку снагу жене, док у „Мом Пушкину“ детиње читање и лично памћење претвара у оригинално тумачење песника. У сусрету песникиње и сликарке препознајемо и сродност двеју уметничких потрага за сопственим изразом. Такво читање уметности повезује стваралачко искуство са питањем места појединца у историји, толико присутним у овом зборнику.
Женско писмо у овој књизи има више различитих облика. Лична интонација, пажња према свакодневном искуству и осетљивост за питања слободе сусрећу се са аналитичком строгошћу. Цветајевина ритмична, асоцијативна проза и Кусковин захтев за разликовањем сазнања од вредновања сведоче о различитим ауторским поступцима. Њихова самосвојност позива нас да сваку ауторку читамо у особености њеног искуства и уверења. Историја женског покрета притом открива и разлике међу женама у погледу циљева и начина друштвене борбе.
Просветни рад, превођење и сарадња у штампи проширивали су простор женског активизма и чували културне везе у емиграцији. Београдски „Руски архив“ приближио је тај интелектуални рад српским читаоцима. Сабрани у овој књизи, прилози нам омогућавају да јасније сагледамо допринос руских жена разумевању свога доба и стварању модерне културе.