Мирослав Алексић
Песник и помоћник управника у Библиотеци Матице српске, Нови Сад
Ове године обележавамо за руску и српску књижевност веома значајна јубилеја. Реч је о 226. годишњици рођења Александра Сергејевича Пушкина и о два века од оснивања Летописа Матице српске. Пушкин је свакако највећи словенски песник прве половине 19. века и један од најећих руских писаца уопште, а Летопис Матице срске је најзначајнији српски књижевни часопис и један од неколико најстаријих живих часописа за литературу у свету, који излази у континуитету без већих прекида пуних двеста година.
Моје размишљање о Пушкиновим везама са српском књижевношћу и културом као и узајамним утицајима наше културе и великог песника градићу, кратком и пригодном тексту, око једног детаља који повезује Летопис са делом великог књижевника. То је чињеница да је прво спомињање Пукина у неком књижевном часопису код Словена везано управо за први број Летописа Матице српске који је основан 1824. године.
Пре тога можда треба навести неколико занимљивих и већ познатих спона које спајају Пушкина и Србе.
Сава Владиславић Рагузински (1664 – 1738), руски високи државни чиновник и племић, рођени Србин, Херцеговац, привукао је Пушкинову пажњу на више начина: као личност која је ушла у историју петровске епохе у Русији и као заштитник Абрама Петровича Ганибала, Пушкиновог директног претка кога је Владиславић ступајући у руску службу довео у Русију и као роба поклонио Петру Великом. Када је касније путовао у Кину као руски амбасадор, Владиславић је водио истог тог Ганибала као шефа свог обезбеђења. О животу Саве Владиславића изузетно занимљиву књигу написао је велики српски песник Јован Дучић. Тако можемо извести закључак да не би било Пушкина да није било судбинске улоге једног истакнутог Србина, грофа Саве Владиславића.
Боравећи у изгнанству у Бесарабији, Пушкин игром случаја упознаје целу избеглу елиту Првог српског устанка, Карађорђевог сина Алексу, Карађорђеве кћери, Ненадовиће , Јакова и Јеврема и многе друге.
Отуда Пушкинове песме о Србима. Он је имао у својој библиотеци и Вукову Песмарицу из 1814. У Бесарабији је могао да чује и српске народне песме у извођењу народних певача. Ту се упознао и са Атанасијем Стојковићем (1773-1832) једним од најбољих песника српског класицизма. Стојковић је био професор харковског универзитета. Пушкин је имао у библиотеци и његов превод Новог завјета.
У Хотину код Кишењева живела је тада Карађорђева најмлађа кћи Стаменка.Њој је Пушкин написао песму Карађорђевој кћери.
У Одеси ће Пушкин бити гост српског трговца из Трста, Јована Ризнића, који је био један од финансијера српске револуције. У Оњегиновим путовањима песник описује и боравак код Ризнића. Пушкин се заљубио у Јованову жену Амалију Ризнић која је била из банатске породице Нако. Песме посвећене госпођи Ризнић ући ће касније у све Пушкинове изборе поезије а њени портрети нацртани песниковом руком налазе се у рукопису романа у стиху „Евгеније Оњегин“.
На Пушкина је велики утицај извшио сусрет са српским народним песмама и нашим епским десетерцем и то се може приметити у његовом каснијем стваралаштву, посебно у „Песмама западних Словена“. „Бајку о рибару и рибици“ испевао је у нашем десетерцу а у том стиху написао је и песме о Милошу и Карађорђу, вођама српских устанака.
Александар Сергејевич је српску народну песму називао прекрасном. Имао је више српских књига у својој библиотеци али су на њега највећи утицај извршиле две: „Србијанка“ Симе Милутиновића Сарајлије и знаменита Орфелинова књига о животу Петра Великог. Неки делови „Полтаве“ се су заправо препевана Орфелинова поглавља. Сима Милутиновић је поред свог књижевног и сакупљачког рада био и васпитач српског владике, песника и господара Црне Горе, Петра другог Петровивћа Његоша. Постоје прилично поуздани подаци који упућују на то да је Његош неколико дана после Пушкинове сахране био на његовом гробу и чак можда служио и помен. Његош је познавао Пушкинову поезију и дивио јој се.
Слободоуман, критичан и сатиричан, Пушкин није одмах наишао на добар пријем у Србији Милоша Обреновића па ни међу српским писцима и интелектуалцима уопште. Више успеха имали су представници тзв званичне народне књижевности: Греч, Булгарин, Сенковски… С њима је Пушкин стално водио борбу заједно са другим напредним писцима.
Први превод неког Пушкиновог дела међу Словенима је превод његовог „Источник Бакчисара“ на пољски 1826. године. Прво спомињање његовог имена у словенским часописима је везано за Летопис Матице српске који је основан 1824. године а први број носи датум 1825. У том првом броју спомиње се Пушкин као један од важних савремених руских писаца. То је чињеница у којој се преклапају два наша велика јубилеја, Пушкин се овде спомиње у једном сажетом прегледу савременог књижевног стваралаштва у Русији. Подаци су, како каже Петар Митропан у књизи „Пушкин код Срба“, вероватно преузети из Историје руске књижевности Н. Греча, јер на ову књигу упућује Магарашевић оне који би желели потпуније да се упознају са темом.
Летопис Матице српске је покренут у Новом Саду и под називом Сербска летопис штампан је у Будиму. Његов покретач је био гимназијски професор Георгије Магарашевић. Он је желео да Летопис буде то место на коме ће се говорити о дометима књижевног и научног стваралаштва код Срба. Али, од почетака је Летопис имао и једну пансловенску димензију. У његовој основи су били књижевност, језик, религија и историја као и фолклор и култура свих Словена а не само српског народа, или, како се наводи: „…от Адријатског до Леденог и от Балтијског до Црног мора“.
Када је Летопису 1826. године запретио престанак излажења због недостатка извора сталног финансирања, у Будиму се састала група угледних и имућних Срба и донела одлуку о оснивању Матице српске која ће се бринути о Летопису али ће и објављивати српске књиге и ширити их на целом срском културном простору . Тако је рођена најстарија српска национална књижевна и научна институција.
Касније у првој половини 19. века Пушкин ће у Летопису уз Карамзина бити најприсутнији руски писац.
Летопис наставља да прати Пушкина и у свесци из 1826. године, дакле из године када настаје Матица српска, стоји непотписана белешка о Пушкиновом делу „Источник Бакчисара“.У том тексту веома је интересантна једна реченица аутора: „Он (Пушкин) је на поетическу стазу наступио заиста таковим начином каковим би је многи окончати желио.“ Даље се уз кратке описе наводе Пушкинова дела: „Руслан и Људмила“ и „Кавкаски Гленик“.
У Летописовој рубрици Смесице која од почетка подразумева текстове о савременој књижевности најчешће словенској, налази се 1828. године биографска белешка о Пушкину. У тој белешци се он пореди са Бајроном. У белешци стоји: „Руси имају у Графу (грешка) Александру Пушкину, таковог поету, кога и по оригиналитету и по крепости и по живости – да и по иморалитету по правди сравнивају са Лордом Бајроном.“
Идуће 1829. године „Летопис“ у чланку „Руски поете“ наводи мишљење Плетњева који назива Пушкина „једним од највећих и најоригиналнијих лирика руских „чија дела „и у страним земљама возбуждавају удивљеније“
Након Пушкинове смрти „Летопис“ се у два маха одужује његовој успомени и то 1839. године. У првом чланку се глорификује његово стваралаштво , посебно речима: „списанија његова морају руском и словенском срцу неоценима бити“.У истом чланку аутор га упоређује са Шекспиром. Тачно се оцењује његова поезија што је могуће разабрати из текста писаног високопарним стилом. Аутор Пушкина сврстава међу пет најистакнутијих руских новелиста и то га ставља на прво место. У том чланку се као најближи Пушкину наводи Гогољ „млад и живостан човек“. И још стоји да уколико су Пушкинове и Гогољеве новеле простонародне, утолико се оне књаза Одојевског и Н.Ф.Павлова философическим могу назвати.
Треба напоменути као занимљивост да се српска култура упознаје са Бајроном заправо посредно преко Пушкина. Тако се Бајрон у српској периодици први пут и спомиње у већ споменутој белешци у Летопису Матице српске из 1828. године. То је, дакле, четири године после Бајронове смрти.
Сербские Летопис из 1847. године доноси опширан чланак о Жуковском и романтизму у Русији. Реч је о преводу са немачког из Историје руске књижевности Ј.Т. Јордана. У том чланку који расправља о везама Жуковског са европском поезијом и о његовом месту у руском романтизму спомиње се и Пушкин на неколико места. Одређује му се врло високо место у историји руске књижевности. У тексту се каже поред осталог: „Што је у романтизму садашње Европе мало таме, а много светлости разасуто, то долази отуда, што је Европа романтизам преживела и за собом оставила. И исто у Пушкиновој поезији више дубоког разумног и опредељеног садржаја налазимо, више богатства и мужевности мисли, него код Жуковског, то долази отуда што је Жуковски пред Пушкином ишао“. Исто тако стоји и констатација да без Жуковског не би било ни Пушкина.У већ наведеној књизи која се приказује у овом броју Летописа и која говори о историји руске књижевности од почетака до Пушкина, само се о Ломоносову, Державину, Карамзину, Жуковском, Баћушкову и Пушкину говори као онима који су чинили епоху.
У Летопису Матице српске 1888. Сава Петровић објављује биографске и критичке податке о Пушкину. Треба овде споменути и текстове у Летопису из 1931. Две књиге о Пушкину, приказ Е, Захарова као и „Пушкинов Моцарт и Саљери“. Ту је и текст К. Тарановског у Летопису из 1933. „Змај као преводилац руских песника“, као и текст „Достојевски и Ниче, Толстој, Пушкин и Масарик и утицаји“ Бр. Лазаревића. Године 1935. у Летопису излази текст о Пушкину из „Огледа руске књижевности“ Е, Љацког као и превод „Полтаве“ И. С. Шајковића.
И на крају, Пушкин је, у највећој мери у биографским чланцима, присутан у периодици на српском језику током прве половине 19. века. Тиме се бавио А. Пагодин у својој „Руско-српској библиографији“, а о томе пише Петар Митропан у својој књизи „Пушкин код Срба“. Занимљиво је да је Пагодин изоставио прво помињање Пушкина у Летопису 1825. Митропан наводи још: Магазин за художество, књижество и моду (1838), Србско далматински магазин, (1840), Тужбу књижества србског (1846), календар Зимзелен (1846) итд. Године 1892. у „Отаџбини“ Стева Петровић објављује опширну Пушкинову биографију. Године 1899. на стогодишњицу Пушкиновог рођења, Јован Скерлић објављује чланак у „Делу“, а „Зора“ и „Звезда“ објављују специјалне бројеве посвећене Пушкину.
- Писац овог текста користио је податке из књиге – Петар А. Митропан: Пушкин код Срба, Скопље 1937, издање књижаре „Славија“