Др Борис Булатовић
Нови Сад, Србија
Сажетак: У раду се сагледава процес националне и светске канонизације Пушкина и Павића, као и настојање да се ови писци деканонизују а њихова дела са становишта редуктивне политичке рецепције превреднују и третирају као паракњижевни даваоци легитимитета хегемонијалној националној политици.
Кључне речи: књижевни канон, руска књижевност, српска књижевност, политичка рецепција, Александар Пушкин, Милорад Павић
Када говоримо о руско-српским књижевним везама, насталим умногоме не само као последица снажног културног утицаја оствареног посредством прихватања руске верзије црквенословенског језичког идиома у првој половини 18. века – када је, након молби митрополита Мојсија Петровића упућених руском цару Петру Великом 1718. и 1721. године,[1] међу Србе на простору Београдско-карловачке митрополије уз књиге за школске потребе (десет примерака тројезичног рускословенско-латинско-грчког речника Теодора Поликарпова, седемдесет примерака Славенскаје граматике Мелетија Смотрицког и четиристо примерака буквара Теофана Прокоповича Первоје ученије отроком) дошао и руски учитељ Максим Суворов 1726. године, а нешто доцније по молби новог митрополита Викентија Јовановића и група руских учитеља из Кијева предвођена Емануилом Козачинским[2] (1733), оснивачем ‘српско-латинске школе’ у Сремским Карловцима угашене Суворовљеве ‘латинске школе’ – њихова екстензивност и важност може се пратити у последња два века. Градацијски, тај утицај је био највидљивији и најнепосреднији у раздобљу доминације реализма у српској књижевности у 19. веку (под непосредним утицајима не само руских писаца, већ и књижевних теоретичара), затим у првим деценијама 20. века у којима је у незнатнијој мери могуће пратити уплив руских авангардних песника као својеврсног узора за поједине српске модернисте и авангардисте, као и у времену премоћи социјалне литературе пре Другог светског рата и социјалистичког реализма успостављеног, по совјетском моделу, као владајућа културна политика у тадашњој једнопартијској држави[3] и обавезујући метод књижевног стварања.
Утицај и присуство поезије и прозе Александра Сергејевича Пушкина у српској књижевности, почев још од 1825. и појаве прве белешке о Пушкину у Летопису Матице српске, могао би се пратити и на основу броја преводилаца његових песама – од Јована Стејића у четвртој деценији 19. века, преко знатног броја романтичарских песника до новијих превода Милована Данојлића, Љубомира Симовића, Владимира Јагличића и Зорана Костића.[4] Као један од најзначајнијих Пушкинових преводилаца, Милорад Павић је уједно и творац најбољег српског превода Евгенија Оњегина 1957. године, у којем је решио транслатолошки и версификацијски изазоов преношења јампског тетраметра и ‘оњегинске строфе’ на српски језик.
Изузев овог типа релације која повезује Пушкина и Павића у својству писац–преводилац, у поводу промишљања о Александру Пушкину и Милораду Павићу као писцима и њиховом месту у светском и националним књижевним канонима могли бисмо да уочимо, истакнемо, критички интерпретирамо и проблематизујемо новоустановљену праксу подвргавања књижевних дела ових писаца негативним, идеолошким видовима тумачења, вредновања и актуелизовања крајем 20. и почетком 21. века у иностраној рецепцији, руковођеној неретко ванкњижевно заснованим политичким мерилима.
На слици: Страница из Пушкиновог рукописа са цртежом двобоја и фрагментом песме “Није ружа из Пафоса…” (октобар-новембар 1830).
Најпре, када је реч о процесу канонизације опуса ових писаца, национални канонски значај Пушкиновог дела није никада био упитан међу руским писцима и песницима имајући у виду да, према тврдњи српске слависткиње и компаратисткиње Тање Поповић, у руској књижевности „готово нема иоле значајнијег писца а да се није угледао на Пушкина или макар с њим водио стваралачки дијалог”, од Гогоља и Љермонтова, Толстоја, Достојевског и Чехова, преко руских песника симболиста и акмеиста, до модерне и постмодерне књижевности 20. века.[5] Оваква ласкава оцена, какву није задобио ниједан други руски писац, са друге стране није верификована од стране оне руске критике чији актери су били Пушкинови сувременици средином 19. века (међу којима је најдалекосежнију инвективу о Пушкину изнео Дмитриј Писарев у московском часопису Русское слово 1865. године[6]). У том времену популарност и вредновање Пушкиновог стваралаштва често су одређивани ванкњижевним чињеницама, нарочито у изведби политичке цензуре током последњих година пишчевог живота када је поједине своје рукописе био принуђен да уништи.[7] Са друге стране, интересовање за Пушкиново дела испољавало се у руској критици још током 1820-их година,[8] и у различитим видовима и обиму опстојавало до данас. У том смислу, без обзира на то што – када је реч о рецепцији и тумачењу Пушкиновог наслеђа у књижевној критици и науци о књижевности – ти процеси нису били уједначени нити једносмерни, и често су зависили од променљивих идеолошких тендеција (па је тако, након бољшевичке спремности да се одрекне Пушкина почетком 20. века, у тродеценијском периоду између 1930-их и 1960-их година његов опус био подвргнут доктринарном марсистичком сагледавању и преоцењивању[9]), у оквиру пушкинистике као засебног сегмента историје књижевности о овом писцу је написана изузетно обимна литература, његово дело се у руској култури перманентно расветљава и проучава,будући да у националној култури којој припада он фигурира као један од њених најзначајнијих стваралаца и симбола. Тако, о његовом делу је објављено више специјализованих енциклопедија, док изузев прегледних и општих изучавања постоји и „низ озбиљних научних студија које се баве песниковим појединачним остварењима, жанровским и композиционим питањима, компаративним и интертекстуалним везама, појединим књижевноисторијским и поетичким проблемима. Сваке се године у Русији, али и изван ње, одржавају бројни научни скупови посвећени Пушкиновом стваралаштву”.[10] Уз то, Пушкинова заоставштина се брижљиво чува, а њен преовлађујући део се налази у Пушкинском дому (некадашњем Институту за руску књижевност), научном институту који се налази у Санкт Петербургу.
У канону светске литературе Пушкинова позиција је унеколико другачије постављена. И без превеликог напора, летимичним прегледом било које од бројних листи највећих дела светске књижевности, Пушкиново место се налази знатно иза Достојевског и Толстоја (са статусом писаца из самог врха светске литературе), али и иза Солжењицина, Гогоља, Тургењева и Чехова. Према увреженој оцени, његово место и присуство у светском књижевном канону је последица места руске књижевности у светским оквирима, као једне од националних књижевности са најзначајнијим и најутицајнијим књижевним творевинама. Један од оснивача Тартуско-мословске семиотичке школе, Јуриј Лотман, у књизи Пушкин: есеј о креативности наводи како је „Пушкинов светски значај повезан је са свешћу о светском значају књижевне традиције коју је створио. Пушкин је отворио пут књижевности Гогоља, Тургењева, Толстоја, Достојевског и Чехова, књижевности која је с правом постала не само чињеница руске културе, већ и најважнији тренутак у духовном развоју човечанства. […] Иако су поједини писци (нпр. Мериме, Мицкјевич) и раније Пушкина називали генијем и писцем светског значаја, свест о његовој улози изван Русије долазила је ретроспективно, кроз призму касније судбине Русије и руске литературе.”[11] У нешто заоштренијем тону, Алексеј Ремизов, један од најпознатијих руских модерниста који је преко три деценије провео у егзилу у Паризу (1923–1957), тврди како „поезија Пушкинових стихова, као поезија Гогољеве прозе, звучи само руски, не може се превести; из превода може се само наслућивати и само осећати, али за руску књижевност својим звуком она озарава. Пушкиново име, као и име Гогољево, не може постати светско као Данте, Шекспир, Гете, него преко свог озарења руског – преко Толстоја и Достојевског – безимено улази у светско – у пут блиставог свода људске речи”.[12] Сличне коментаре износе и слависти који долазе из англофоних земаља, уз свест важности Евгенијa Оњегина као једног од централних дела руске књижевности и културе које је доживело и немали број превода на енглески језик (међу којима је најпознатији и најчешће цитиран онај који је сачинио Владимир Набоков објављен 1964. године, док је творац последњег превода из 2016. Ентони Бригс), а као разлог за слабо познавање западних читалаца овог „романа у стиховима” апострофирају његову ‘непреводивост’.[13] Међутим, у англофоној рецепцији Пушкино – иако, разумљиво, интересовање за његово дело није упоредиво са занимањем са друге поменуте писце – нема маргиналан статус. На пример, на годишњим међународним конференцијама америчког Друштва за славистичке, источноевропске и евроазијске студије (Association for Slavic, East European, and Eurasian Studies), као најбројнијим научним славистичким скуповима у свету (чији број учесника достиже и више од пет хиљада), дело овог писца представља једну од тема које се са несмањеном учесталошћу понављају.
На другој страни, српски писац Милорад Павић, који је – на временском одстојању од сто педесет година у односу на време у којем је писао Пушкин – у кратком року након објављивања Хазарског речника у преводима на енглеском, француском, италијанском, немачком и шведском језику 1988. године стекао репутацију светског писца упоредо са брзим процесом канонизације у националним оквирима, потврђеног уврштавањем у наставне програме средњошколског система и студија српске књижевности. Ови симултани процеси праћени су и појавом великог броја издања и превода овог романа на различите језике, уз неколико стотина приказа Хазарског речника у свету и више узастопних номинација Павића за Нобелову награду за књижевност. Међутим, испрва естетски вид рецепције праћен изразито афирмативним оценама[14] наједном – након избијања рата у бившој Југославији и објављивања неколико Павићевих интервјуа и есеја у којима говори о угрожености цивилизације православног хришћанства и фобичном политичком и медијском третману Срба[15] – умногоме „уступа место острашћеној и политичким мотивима руковођеној критици која Павићев романескни опус сагледава као књижевни израз великосрпског национализма и антијугословенства”.[16] Немачки слависта Рајнхард Лауер, инострани члан Српске академије наука и уметности који је најпре иницирао интересовање за Хазарски речник на немачком говорном подручју и по сведочењу Јована Делића намеравао да организује „симпозијум гетингеншких и београдских студената југославистике, на коме би се разговарало превасходно о Павићевом роману-лексикону”[17], у условима измењеног политичког контекста (маркираног малигном представом о српској одговорности за ратове 1990-их) истиче како у Павићевим романима обитавају „језиви атавизми и великосрпске аспирације, вешто уметнички упаковане”.[18] у различитим срединама је објављено више научних студија, текстова и новинских чланака у којима се Павићево стваралаштво помиње у националистичком контексту, са кулминацијом у писању америчког слависте Ендру Баруха Вахтела и компаратисте Дејвида Дамроша, двојице изучавалаца књижевности светског угледа. Вахтел, наиме, у књизи Стварање нације, разарање нације износи став по којем је утицај српске литературе у креирању међунационалних нетрпељивости доминантнији од свих других фактора (укључујући и политичке), па тако своје почетне тврдње да су „конкретни радови на растурању југословенског јединства изведени првенствено у области културе” и да је „тај тренд био најочигледнији у Србији”[19] конкретизује наводом да Хазарски речник представља „алегоријски напад на основе југословенског друштва” који је допринео „да се људи охрабре да пуцају на своје суседе”.[20] У својој књизи Шта је светска књижевност?, у поглављу „Отровна књига”, полазећи од тезе да је огроман међународни успех Хазарског речника незаслужен будући да је „укључивао и занемаривање или потпуно погрешно читање њеног политичког садржаја”,[21] Дејвид Дамрош, оснивач Института за светску књижевност на Харвардском универзитету, кључни ‘грех’ овог романа проналази у његовом наводном симулирању транскултуралне позиције, оптужујући писца да „националистичку пропаганду лажно пласира као интернационални постмодернизам”.[22] Препознајући средишњу метафору судбине Хазара као алузију на историјску и актуелну судбину Срба и сводећи многозначан семантички потенцијал романа само на једну димензију (ону која би га перципирала као виктимолошку политичку расправу о положају Срба у Југославији), Дамрош упозорава да је Павић властитом функционализацијом свог романа промовисао „српско националистичко непријатељство према Титовим покушајима да створи унификовану Југославију” и на тај начин „помогао да дође до оне смрти за којом је највише жудео, уништавања мултикултурне Југославије”.[23]
Приписивање првостепене кривице књижевним делима за потоње ратне догађаје и смештање тако схваћене кривице у домен свесних намера књижевних стваралаца какво је приметно на примеру детронизације Павићевог статуса као светског канонског писца (али и других српских аутора), ступило је у трећој деценији 21. века и на интернационални терен изучавања руске књижевности, чија магистрална дела бивају проскрибована с једне стране као непосредни инспиратори агресивног политичког деловања, односно као културно-политички предложак за наступајућа политичка збивања, а с друге стране као неизоставне компоненте у идеолошки перципираном континуитету експанзивних културних и политичких пројеката великодржавног национализма.
Са таквог интерпретативног становишта, демонстрираног у писању украјинског филозофа Володимира Јермоленка са Националног универзитета „Кијево-могиљанска академија” у тексту „Од Пушкина до Путина: империјална идеологија руске књижевности” објављеном у часопису Foreign Affairs америчког Савета за иностране односе из Вашингтона, дела Пушкина, Љермотнова, Гогоља и Достојевског представља као својеврсне политичке памфлете чија је садржина импрегнирана идеологијом милитантног експанзивног национализма и верског фундаментализма. Свој чланак публикован у реномираном часопису за међународне односе и америчку спољну политику – чиме је његова доступност интернационализована – аутор је отпочео скепском и запитаношћу у погледу именовања украјинских насеља по руским писцима, сматрајући такву праксу средством за обележавање територије империје. Јермоленко просуђује о Пушкиновој поеми Полтава импутирајући њеном аутору намеру да „конструише империјалну, колонијалну руску перспективу” на Украјину,[24] док песму „Клеветницима Русије” оцењује као „изузетан пример антиевропског памфлета који трасира пут агресивном руском империјализму”.[25] Актуелизујући дела руских класика у контексту ратова вођених последњих неколико деценија, украјински аутор назначава да су, када је Русија „уништила Чеченију 1990-их, изазвала вештачке сепаратистичке борбе у Молдавији и Грузији 1990-их, извршила инвазију на Грузију 2008. и напала Украјину 2014. године, ови акти бруталности имали своју интелектуалну основу у ставовима великих руских књижевних класика. према колонијама и освајањима”. Из перспективе чије полазиште не пребива у домену аутентичног интересовања за естетске вредности књижевних дела, већ је мотивисана искључиво тежњом за утврђивање генезе политичког хегемонизма и проналажење његових изворишта у култури као генератору националистичког духа и потоњег политичког понашања, Јермоленко сугерише да ће онај ко „тражи корене руског насиља над суседима […] неке од одговора пронаћи на страницама Пушкина, Љермонтова и Достојевског”.[26]
Оваква критичарска оријентација, односно негативан рецепцијски ток у оквиру којег се испољава став о кључним сегментима појединих националних књижевности (српске и руске у овом случају) као носиоцима политичких значења и криминалних интенција, посведочује о једној нимало бенигној линији рецепције која крајем 20. и почетком 21. века за циљ има да деканонизује и оспори етичку вредност магистралним делима и личностима ‘противничке’ културе, измештајући их у контекст дневнополитичког амбијента. На тај начин, дела не само Пушкина и Павића, него и Гогоља, Љермонтова, Достојевског и Солжењицина, односно Његоша, Андрића и Васка Попе, тенденциозним учитавањем политичке идеологије, превреднују се на штету њихових уметничких вредности на основу којих су стекле место класика у националном и светском књижевном канону.
ЛИТЕРАТУРА
Булатовић, Борис. „Идеолошка рецепција романа Милорада Павића у англоамеричкој и немачкој науци о књижевности”, у: Иван Негришорац (прир.), Милорад Павић: становник светске књижевности, Матица српска, Нови Сад, 2018, 111–163.
Bošković, Dušan. Estetika u okruženju: sporovi o marksističkoj estetici i književnoj kritici u srpsko-hrvatskoj periodici od 1944. do 1972. godine, Institut za filozofiju i društvenu teoriju – Filip Višnjić, Beograd, 2003.
Vahtel, Endru Baruh. Stvaranje nacije, razaranje nacije: književnost i kulturna politika u Jugoslaviji, preveo Ivan Radosavljević, Stubovi kulture, Beograd, 2001.
Damrosch, David. What is World Literature?, Princeton University Press, Princeton and Oxford, 2003.
Debreczeny, Paul. “The Reception of Pushkin’s Poetic Works in the 1820s: A Study of the Critic’s Role”, Slavic Review, vol. 28, no. 3, 1969, 394–415.
Delić, Jovan. Hazarska prizma: tumačenje proze Milorada Pavića, Prosveta – Dosije, Beograd • Oktoih, Titograd • Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
Jakovljević Radunović, Ana. „C сербского на сербский: Милорад Павич и его перевод Песен западных славян Пушкина”, Modernités russes, n. 20, 2021.
Lauer, Reinhard. „Angst essen Käse auf: Milorad Pavic weiß Neues über Hero und Leander”, Frankfurter Allgemeine Zeitung, Nr. 187, 14. 8. 1995, S. 26.
Лотман, Юрий М. Пушкин. Очерк творчества, Искусство–СПБ, Санкт-Петербург, 1995.
Младеновић, Александар. Славеносрпски језик: студије и чланци, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад • Дечје новине, Горњи Милановац, 1989.
Поповић, Тања. „Рецепција Пушкиновог стваралаштва и питање канона”, у: Адријана Марчетић, Зорица Бечановић Николић и Весна Елез (прир.), Компаративна књижевност: теорија, тумачења, перспективе, Филолошки факултет, Београд, 2016, 131–142.
Реемизов, Алексеей. Огонь вещей. Сны и предсонье, Оплешник, Париж, 1957, 129–130.
Скерлић, Јован. Српска књижевност у XVIII веку, Просвета, Београд, 1966.
Сребро, Миливој. „Картезијански дух и византијски ‘мајстор акробација’”, превела Вања Манић, Летопис Матице српске, 2006, год. 182, књ. 478, св. 4, 581–608.
Forsyth, James. “Pisarev, Belinsky and Yevgeniy Onegin”, Slavonic and East European Review, vol. 40, no. 111, 1970, 163–180.
Hoisington, Sona Stephan. Preface to Russian Views of Pushkin’s Eugene Onegin, Indiana University Press, Bloomington & Indianapolis, 1988.
Цидилко, Весна. „О књижевности у сенци политике или Милорад Павић на немачком”, Летопис Матице српске, 2006, год. 182, књ. 478, св. 4, 609–626.
Yermolenko, Volodymyr. “From Pushkin to Putin: Russian Literature’s Imperial Ideology”, Foreign Affairs, 25 June 2022.
[1] Види: Јован Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Просвета, Београд, 1966, 131–138.
[2] Александар Младеновић, Славеносрпски језик: студије и чланци, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад • Дечје новине, Горњи Милановац, 1989, 12.
[3] Dušan Bošković, Estetika u okruženju: sporovi o marksističkoj estetici i književnoj kritici u srpsko-hrvatskoj periodici od 1944. do 1972. godine, Institut za filozofiju i društvenu teoriju – Filip Višnjić, Beograd, 2003, 38.
[4] Види: Ana Jakovljević Radunović, „C сербского на сербский: Милорад Павич и его перевод Песен западных славян Пушкина”, Modernités russes, n. 20, 2021, 1.
[5] Тања Поповић, „Рецепција Пушкиновог стваралаштва и питање канона”, у: Адријана Марчетић, Зорица Бечановић Николић и Весна Елез (прир.), Компаративна књижевност: теорија, тумачења, перспективе, Филолошки факултет, Београд, 2016, 131. Ова ауторка као пресудан симболички чин у националној канонизацији Пушкина издваја подизање његовог споменика у Москви 6. јуна 1880, обележено и говорима Ивана Тургењева и Фјодора Достојевског.
[6] James Forsyth, “Pisarev, Belinsky and Yevgeniy Onegin”, Slavonic and East European Review, vol. 40, no. 111, 1970, 163–180.
[7] Исто, 134.
[8] Paul Debreczeny, “The Reception of Pushkin’s Poetic Works in the 1820s: A Study of the Critic’s Role”, Slavic Review, vol. 28, no. 3, 1969, 394–415.
[9] Тања Поповић, „Рецепција Пушкиновог стваралаштва и питање канона”, 137.
[10] Исто, 136.
[11] Юрий М. Лотман, Пушкин. Очерк творчества, Искусство–СПБ, Санкт-Петербург, 1995, 187 („Мировое значение Пушкина связано с осознанием мирового значения созданной им литературной традиции. Пушкин проложил дорогу литературе Гоголя, Тургенева, Толстого, Достоевского и Чехова, литературе, которая по праву сделалась не только фактом русской культуры, но и важнейшим моментом духовного развития человечества. […] Хотя отдельные писатели (например, Мериме, Мицкевич) и раньше называли Пушкина гением и писателем мирового значения, осознание его роли за пределами России пришло ретроспективно, сквозь призму последующих судеб России и русской литературы”).
[12] Алексеей Реемизов, Огонь вещей. Сны и предсонье, Оплешник, Париж, 1957, 129–130 („Поэзия стихов Пушкина, как поэзия прозы Гоголя, звуча лишь по-русски, непередаваема; из переводов можно только догадываться и только чувствовать, но для русской литературы своим звучанием она озаряет. Имя Пушкина, как имя Гоголя, не может, стать мировым подобно Данте, Шекспиру и Гете, но через свое озарение русского — через Толстого и Достоевского — безымянно входит в мировое — в путь блистающего свода человеческого слова”). Превод цитата у основном тексту дат је на основу верзије чланка о Пушкину објављене у часопису Руски архив који је излазио у Београду под уредништвом Павла Стевановића (Алексеј Ремизов, „Пушкин”, Руски архив: часопис за политику, културу и привреду Русије, превео Ст. Јањић, бр. 40–42, 1937, 7).
[13] Sona Stephan Hoisington, Preface to Russian Views of Pushkin’s Eugene Onegin, Indiana University Press, Bloomington & Indianapolis, 1988, xv.
[14] Весна Цидилко, „О књижевности у сенци политике или Милорад Павић на немачком”, Летопис Матице српске, 2006, год. 182, књ. 478, св. 4, 614; Миливој Сребро, „Картезијански дух и византијски ‘мајстор акробација’”, превела Вања Манић, Летопис Матице српске, 2006, год. 182, књ. 478, св. 4, 582.
[15] Види Павићеве текстове: „Изгон две цивилизације”, Политика, бр. 27535, 04.06.1990, 9; “Face à l’imprévisible: mille milliards de scénarios”, Le Débat, no 60, 1990, 202-206; „Европа и Србија: логика државе и логика човека”, Политика, бр. 27870, 11.05.1991, 13; „E poi venne il caos”, Grazia, 23.06.1991; „Serbien, Byzanz und Europa”, Die Zeit, Nr. 31, 26.07.1991, 45.
[16] Борис Булатовић, „Идеолошка рецепција романа Милорада Павића у англоамеричкој и немачкој науци о књижевности”, у: Иван Негришорац (прир.), Милорад Павић: становник светске књижевности, Матица српска, Нови Сад, 2018, 128–129.
[17] Jovan Delić, Hazarska prizma: tumačenje proze Milorada Pavića, Prosveta – Dosije, Beograd • Oktoih, Titograd • Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991, 6.
[18] Reinhard Lauer, „Angst essen Käse auf: Milorad Pavic weiß Neues über Hero und Leander”, Frankfurter Allgemeine Zeitung, Nr. 187, 14. 8. 1995, S. 26.
[19] Endru Baruh Vahtel, Stvaranje nacije, razaranje nacije: književnost i kulturna politika u Jugoslaviji, preveo Ivan Radosavljević, Stubovi kulture, Beograd, 2001, 245.
[20] Isto, 266, fusnota 73.
[21] David Damrosch, “The Poisoned Book”, in: What is World Literature?, Princeton University Press, Princeton and Oxford, 2003, 261.
[22] Ibid, 275.
[23] Ibid, 272.
[24] Volodymyr Yermolenko, “From Pushkin to Putin: Russian Literature’s Imperial Ideology”, Foreign Affairs, 25 June 2022, https://foreignpolicy.com/2022/06/25/russia-ukraine-war-literature-classics-imperialism-ideology-nationalism-putin-pushkin-tolstoy-dostoevsky-caucasus/.
[25] Ibid.
[26] Ibid.