Милован Ћурчић
Увод:
“ОДЛИКЕ РУСКЕ УСМЕНЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ОДНОСУ НА СРПСКИ ЕП”
Еп није само поезија или песма, он је и национални идентитет или је у ранијим временима
био изражен као национални идентитет.
Када говоримо о компарацији руског и српског епа, неопходно је сетити се Путилова
(руски аутор), који је проучавајући српски еп, одредио да је косовски циклус реално
историјски, назначавајући сродност са руским историјским песмама, насталим након
татарске најезде.
Рус Путилов посебно акцентује да се овакви песнички искази јављају као последица
драматичних историјских догађаја у једном друштву, држави. Он изводи компаративну
аналогију руских биљина и српског епа, означавајући их као „државни еп“. Ово значи да
епски поетски искази који дочаравају сву драму кроз коју пролази друштво, постајући
историјски „сведок“, односно драматична збивања оваплоћују се у „духовно“ стање
нације.
Време настанка епске народне поезије у Срба настале на српском говорном подручју не
може се временски тачно одредити. Свакако, настала је у дубокој прошлости а да прве
јасне вести о њој имамо у четрнаестом веку.
Основне циклусе на којима овај књижевни род у Срба почива створили су неименовани
аутори у усменом предању. Исто се преносило певањем уз гусле. Гусле су инструмент
који прати епску поезију не само у Срба већ и у Руса и других словенских и несловенских
народа (Албанаца, Грка…). Инструменти се доста разликују по облику, а оно што им је
јединствено, то је да певају о старинама.
Гусле су биле музички пратиоци преносника епске поезије у Срба, све док ревносни
записивачи нису исте записали. Данас се можемо срести са више варијација исте епске
песме, у зависности од записивача, односно издавача за коју се варијацију определио.
Издавачи се опредељују за најчешће издаване епске форме, тако да су епски искази у Срба
стандарнизовани захваљујући првенствено приређивачима и издавачима.
Етнолог Веселин Чајкановић у чланку написаном 1945. а објављен потсхумно 1959. пише
да се гусле у Руса и Срба праве од јаворовог дрвета, од којег се праве и мртвачки ковчези.
По њему, ово указује на „…жалобан начин извођења јуначких песама које подсећа на
запевку тужбалица“.
Епска поезија је првенствено изврстан полигон за фолклористику и идеологију ратничког
друштва. У њој у потпуности не говоре чињенице, већ надахнуће са ониме што се већ
догодило. Односно, еп је описна форма исказа која гради не по мери, већ по замисли а по
сопственом моралном обрасцу уз додавање божанских врлина јунацима о којима се пева.
Еп не познаје мирнодобност. Све је на ивици ножа, чак икад се иде у сватове. У руским
биљинама „ДУНАВ СВАТ“ је пандам српском епу „ЖЕНИДБА ДУШАНОВА“:
Руске биљине и српски еп имају заједничке теме и мотиве, који одражавају сличне
историјске и културне утицаје својствене словенским народима. Неке тачке пресека
укључују:
-Богатири и јунаци: И у руским биљинама и у српском епу централне фигуре су богатири
и јунаци, који представљају идеал јунака-ратника. Они бране домовину, боре се с
непријатељима и учествују у епским биткама.
- Тема борбе против страних освајача: Обе традиције садрже приче о борби против
спољних непријатеља, као што су Печенези, Половци у руским билинама или Турци у
српском епосу. Ови заплети одражавају историјске сукобе, карактеристичне за период
формирања држава. - Митолошки мотиви: У обе традиције срећу се мотиви везани за елементе народне
митологије и веровања: чудовишта, чаробњаци, магична бића и предмети. - Ликови владара: Важно место заузимају прикази кнезова и царева који доносе храбре
одлуке и воде народ ка победама. У руским биљинама то може бити кијевски кнез
Владимир, а у српском епу – цар Лазар или други историјски владари. - Трагични и херојски елементи: Оба епа комбинују елементе трагедије и хероике,
говорећи о подвизима и самопожртвовању јунака, њиховој борби за домовину и правду.
Ови пресеци указују на дубоке културне и историјске везе између руског и српског
народа.
Руске биљине и српски еп заиста се преклапају у својим темама и мотивима, али
конкретне руске биљине које имају јасне аналогије са српским епом могу се издвојити на
основу заједничке сажете линије и понекад преко сличних ликова. Ево неколико примера
руских биљина које се срећу са мотивима српског епа:
- Биљина о Светогору: Светогор — богатир који поседује огромну снагу. Образ
Светогора као јунака-исполина делимично се поклапа са српским причама о великим
јунацима, као што је Марко Краљевић, који је такође епски познат по својој невероватној
снази. - Биљине о Иљи Муромецу: Иља Муромец је један од најпознатијих руских богатирa.
Његови подвизи, посвећени заштити земље од непријатеља, одјекују у причама о српским
ратницима који бране своју отаџбину од турских освајача. - Биљина о Добрини Никитичу и Змају Горинчишу: Мотив борбе против чудовишта у
руским билинама, као у причи о Добрини Никитичу и Змају Горинчишу, може се
уклопити у српске епске мотиве о борби против митских непријатеља са два срца (Марко
Краљевић и Муса Кесаџија или Милош Војиновић и троглави Балачко војвода у песми
женидба Душанова). - Биљина о Аљоши Поповичу: Приче о храбрости и сналажљивости Аљоше Поповича
подсећају на неке заплете српског епоса, где јунаци показују не само снагу, већ и
способност да преваре непријатеља.
Ове нарације из руских биљина у својој суштини паралелне су са српским епским песмама
нудећи богат спектар епских тема и заједничких културних карактеристика својствених
словенским народима.
Као што смо и навели, епско стваралаштво као књижевни род, карактеристично је за
словенске народе. Они баштине усмени еп, који је настајао кроз више векова. Ово се
односи и на Руски и српски еп.
Главни извор надахнућа код Руса и Срба јесу борба за слободу народа, државе и очување
националног идентитета. На овај начин еп делује као хомогенизирајући фактор који у себи
и са собом носи историјска значења.
Међутим, еп не даје нужно историјске чињенице. Овде долазимо до произвољности,
односно „искакања“ навођења радњи, временског оквира у којем се дешавају, па чак и
ликова.
На овај начин извлачи се закључак да је код Руса и Срба при усменом настајању, еп имао
забавни карактер. Ово се односи на еп као наратив да би се употпунила доколица
приповедањем или кроз песму уз жичане инструменте-гусле.
Када говоримо о жанру епског песништва код Руса и Срба, са сигурношћу кажемо да исти
припадају јуначким народним песмама.
Код руског и српског епа разликују се и типови ликова. У руском епу богатири су главни
типови ликова. Богатир-свемоћан јунак-појављује се као представник слоја не нужно
богатих, већ богатих неустрашивошћу, врлинама, стилом, сналажљивошћу…
У руској епици познати су богатири:
-Свјатогор-песме о његовим подвизима припадају митолошком слоју руског епа-биљина.
Он у одбрани руске земље води борбу са митолошким бићима натприродне снаге а све у
циљу да би и одбрана руске земље попримила надчовечански напор и изазвала дивљење.
-Иља Муромец-у епу припада слоју велможа који се уздигао из сељачког сталежа. У
његовим радњама развијена је социјална осетљивост према сељачким слојевима и њихов
је заштитник.
-Добриња Никитич са собом носи врлине које еп чини местом за смех и весеље а уместо
проливања крви, јунаштво исказује дипломатијом и заштитничко помирљивим ставовима.
-Аљоша Попович – кроз радње и јунаштво овог богатира провејава досетљивост, мудрост
и лукавство у савлађивању непријатеља.
Наведени ликови руског епа-биљина, не могу се историјски идентификовати и биографски
презентовати. Њих су народни песници за потребе оснаживања народног духа,
оплемењивања националних идеја и стварање песме као забавног наратива, створили или
стварали.
Ликови српског епа имају већи утицај историјске стварности, а често и конкретну
историјску особу као главног јунака.
Код руског епа преовлађује мит,где су често и противници митска бића надљудске снаге
које богатири успевају да савладају.
И сами ликови биљина – познати богатири, често немају иза себе историјску основу како
би их могли историјски идентификовати, већ постају уопштени.
Биљине новгородског циклуса дају историјске песме у којима главне ликове носе
историјске личности.
Занимљива је упоредба на основу класификација биљина и српског епа. Почетак 19 века
за биљине и српски еп означава доба записивања онога што је до тада вековима
егзистирало као усмено стваралаштво-сакупљање песама.
Када је реч о биљинама, прво становиште је било да су се биљине развиле из мита и стога
је циклусна подела вршена на старије и млађе богатире као носиоце радњи.
Историјска руска школа у проучавању биљина прави ревизију циклусног одређења, да би
В. Бјелински циклусе поделио према: културном и духовном настанку: кијевски и
новгородски циклус.
Док кијевски циклус делимично за своју централну тему има одбрану руске земље са
јуначким сижеом, новгородски циклус више је окренут еманципацији руске државе и
народа са више општих друштвених догађаја.
Српски еп има своје циклусе по коме се категоризује а са основном радњом у центру
збивања: прекосовски циклус; косовски циклус; покосовски циклус; хајдучки циклус;
устанички циклус.
Према српском истраживачу Стојану Новаковићу: „…историја је „најчвршћи постамент“
епици и предању, али је изузетно важно истражити и процесе памћења догађаја у
традицији – „обраду, која их толико одмакне од првобитног и истинитог стања њиховог“.
Он је запажао процесе наслојавања, фрагментарност, „колорит“ стилизације усмене
баштине и њену повезаност са писаним споменицима културе и књижевности. Новаковић
сумира: „…колико би било погрешно примити народну традицију као објективну слику
догађаја, не мање би било погрешно и одбацити је само зато што није потпуно објективна
слика догађаја.“
Из Новаковићевог исказа произилази да је важно знати ко су казивачи епа у време када је
жива реч била документ, књига и сведок, а слушаоци архиви у којима се речено чувало.
Важно је знати да је најстарији сачувани запис неке српске епске песме део бугарштице из
- године о заточењу Јанка Сибињанина у тамници Ђурђа Бранковића.
Песма носи наслов: ОРАО СЕ ВИЈАШЕ НАД ГРАДОМ СМЕДЕРЕВОМ, коју је записао
италијански песник Рођери де Пачијенца ди Нардо и то посматрајући групу српских
избеглица који су напустили српску деспотовину и населили се у селу Ђола де Коле у
близини Барија.
Песник је описао људе који играју коло у част Напуљске краљице Изабеле дел Балзо и
успео да запише нека од имена: Ратко, Милица, Стана, Вукашин, Ружа, Вук…
Песник је и ако му је језик на којем се песма певала био веома непознат, ослањајући се
искључиво на сопствени слух и познавање тадашњих историјских околности, записао
песму. Тај запис у оригиналу изгледао је овако:
Orauias natgradum smereuo nit core
nichiasce snime gouorithi nego Jamco
goiuoda gouorasce istmize molimtise
orle sidi maolonisce dastobogme
progouoru bigomte bratta zimaiu
pogi dosmederesche dasmole slauono
mo despostu damosposti istamice
smederesche Jacomi bopomoste
Jslaui dispot pusti Jsmederesche
tamice Jatechul napitati seruene
creucze turesche bellocatela vitescocha
Рођери де Пачијенца је ове стихове уврстио у свој спев „Балзино“, који је посветио
напуљској краљици. Песму је открио академик Мирослав Пантић 1977. године и
идентификовао ју је као бугарштицу, тј. песму дугог стиха од петнаест до шеснаест
слогова. Реконструкција ове песме академика Мирослава Пантића изгледа овако:
Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре (нико) не ћаше с њиме говорити,
Него (само) Јанко војвода говораше из тамнице:
”Молим ти се, орле, сиди (сиђи) мало ниже
(Сиди (сиђи) мало ниже) да с тобоме проговору.
Молим те ко брата по Богу, пођи до смедеревске господе
Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти
(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из тамнице смедеревске,
Ја ћу пролити (црвену крв турску) чрвене крвце турешке.
У песми је исказано стварно тамновање Сибињанина Јанка (Јаноша Хуњадија) у
Смедеревској тврђави. Њега је заточио деспот Ђурађ Бранковић да би наплатио ратну
штету коју је направила Јанкова војска враћајући се из битке на Косову 1448. године.
Осим хришћанских и традиционалних мотива, истиче се и мотив античке, хомеровске
птице гласника – орла.
Познато је да су Срби епске песме изводили уз гусле у околностима расрбљене Србије.
Неки хроничари кажу да су познати српски извођачи певања уз гусле боравили на
племићким дворовима у 16. и 17. веку, и на простору данашње Украјине и Мађарске.
Угарски историчар Себастијан Тиноди 1554. године је написао „Постоје многи гуслари
овде у Угарској, али ниједан није бољи у српском стилу од Димитрије Карамана” и описао
Караманово извођење турском господару Улуману 1551. у Липови, у коме је гуслар гусле
држао између кољена.
Хроничар и песник Маћеј Стријковски у својој хроници из 1582. говори о томе како Срби
певају јуначке песме о борби предака против Турака.
Јузеф Бартоломеј Жиморович користи фразу „пјевати уз српске гусле” у својој идили
„Пјевачи” из 1663. године.
Певачи српскога епа, судећи по горе наведеном, представљали су казиваче и уметнике
који поред интерпретације створеног, могуће да су и сами стварали и казивали, тако
обликујући национални мит о изгубљеном царству, господству и јунаштву српском.
С обзиром да су гусле веома захтеван жичани инструмент и за претпоставку је да су
гудили музички талентовани и одважни који су могли и да отпевају (казују песмом)
пратећи мелодију гусала – гуслари „сказатељи“.
Од дефиниције да су гусле „народно благо“, доста је оних који о гуслама пишу са заносом:
„Има ли лепше мелодије од четири тона до оне певане уз гусле и већег инструмента са
једном струном до гусала?“ (Јелена Круљ).
У Русији као „преносници“ народног усменог стваралаштва, дуго се задржали
„сказитељи“ – они који путују и приповедају. Тако сказатељ је замолио за преноћиште у
једној кући уз обећање домаћину да ће испричати једну биљину.
Домаћин је „сказитељу“ дао постељу (душек, покривач и јастук). Преморени „сказитељ“
борећи се са сном, трудио се да удовољи уметничким потребама свог домаћина: „Спава
ми се, измучио сам се! Малчице ћу ти причати, па бих да дремнем“.
Домаћин љут, извуче постељину са њега и испод њега: „као господина сам те сместио а ти
сад нећеш да приповедаш!
И тако „сказитељ“ не исприповеда, уморан заспи.
Све се истина мирољубљиво завршило.
„А да ти сад испричам“ предложи „сказитељ“ домаћину изјутра.
А. Гуревич, о скаскама и сказитељима Источног Сибира. Зборник А. Гуревича, иркутск,
1939.
Према Вери Хорват, преводиоцу биљина са руског на српски језик и писцу предговора
књиге „Руске народне биљине“, руске народне епске песме су жанр који је
карактеристичан за словенску традицију. Одликује их јединство радње и јединство
излагања, каои присуство елемената волшебног…
Настанак руског епа датира се од 9 века а један од најстаријих руских епова настао у 12
веку „Слово о Игоровом походу“ описује поход новгородско-сјеверског кнеза Игора
против Половаца (Кумана) који је датиран у 1185. годину. Писац спева је непознат, а
основна идеја спева је позив руским кнезовима да се уједине против заједничког
непријатеља односно Половаца (Кумана). Оригинал је настрадао у пожару који је захватио
Москву 1812. године током сукоба са Наполеоном.
Одломци из Спева
Позив кнежевима да се уједине
Јарославићи и унуци Всеслава!
Та спустите свој стег најзад,
одложите једном маче рушилачке.
Из славе сте прађедовске већ испали!
Ви сте својим раздорима
први стали наводити невернике
на прекрасну Земљу Руску,
на достојност Всеславову.
Иза ваших свађа поче
насртање половецко!
Када на даље анализирамо српски еп, видимо да је хајдучки и ускочки еп доживео
извесну трансформацију од такозваног „државног епа“ до описа конкретних личности са
претежно индивидуалним активностима, израженим егом и заштитничким односом према
сународницима:
Бајо Пивљанин и Бег Љубовић
…………………………………………………………………
…„Господару, беже Љубовићу!
Штета теби погинут’ од мене,
Мени жао умријет’ од тебе…“
Песник прижељкује и призива мирнодопски миље, али карактер епа одређује даљи догађај
„онако како мора“.
Свакако, ова књига својим обимом и садржајем представља капитално дело из културе
сећања и са собом носи васпитно-образовне вредности са којима нације могу да поимају
и данашње догађаје у свом окружењу.
Важно је нагласити да је сусрет са епом сусрет са епохом о којој еп говори. Стално
подсећање-издавање епских песама, промотивне активности истих, рад истраживача на
епу, посебно у компаративном односу са еповима других народа, епску песму чини
актуелном и присутном.