Пише: Дамир Пјотр Грошин
Досељавање (Малих) Руса у Банат у 18. веку – илустрација: ChatGPT
Када се говори о Русима у Банату, прича се често своди на избегличке таласе након Октобарске револуције 1917. године. Међутим, историјске чињенице показују да су (Мали) Руси у овим крајевима присутни много раније.
Према историјским изворима, масовнији долазак запорошких козака у данашњу Војводину забележен је 1785. године. Но, мање миграције из Руске империје — како повратничке, тако и нове — започињу већ од 1769. године. У том периоду Меленци су били део Царске коморе, што је значајно за разумевање ширег демографског и административног оквира.
Ово је посебно важно када се разматра појава породице Грошин у Меленцима око 1776. године. Ако претпоставимо да су дошли из Украјине, из села Горошин (старији облик: Грошин) у Полтавској области, а да је њихово презиме патронимијско-топонимског типа, њихов долазак се мора посматрати у светлу сложених миграционих и војно-политичких процеса између Хабзбуршке монархије и Руске империје у другој половини XVIII века.
Акт Дворског ратног савета од 10. јануара 1769. године
Историчар Лазар Ћелап у чланку „Колонизација запорошких козака у данашњој Војводини у XVIII столећу“ (Зборник за друштвене науке Матице српске, бр. 24, 1959, стр. 122–123) наводи значајан документ: акт Дворског ратног савета од 10. јануара 1769. године. Тим актом се прописује начин прихватања и насељавања породица које су из Хабзбуршке монархије, преко врбовача, одведене у Русију, као и других који долазе директно из Руске империје.
У документу, између осталог, стоји:
„Имају се без сметње примати не само сви ц.кр. поданици који су пре емигрирали у Русију и сада се враћају, него и страни поданици који су из других земаља емигрирали у Русију, ако желе да се населе у аустријским наследним земљама или желе да ступе у војну службу.“
Посебна пажња посвећена је разликовању категорија досељеника:
Повратници: поданици Хабзбуршке монархије који су боравили у Русији.
Страни поданици: који долазе из Русије, али нису били њени држављани.
Руски поданици: који долазе право из Русије — за њих је прописан посебан режим, укључујући упућивање у војну службу.
Преселници из других области: они који су боравили у Пољској, Молдавској или Влашкој, а потичу из Русије, нису више сматрани руским поданицима и могли су бити насељени без ограничења.
Акт је такође јасно дефинисао одакле су могли бити пуштани у земљу:
Првим путем, кроз Влашку и Молдавију у Ердељ, са обавезом проласка кроз Војну границу. Ту је војна власт водила евиденцију и упућивала досељенике у места где има земљишта.
Другим путем, кроз Пољску у Угарску, где су их преузимали коморски, војни или провинцијални чиновници и даље усмеравали према месту насељавања — било у војна подручја, било у провинцијалне или коморске општине.
За насељавање на коморско земљиште (као што је био случај са Меленцима), акт је предвиђао да се прихватају како повратници тако и досељеници из других земаља, под условом да су погодни за рад на земљи или службу у локалној привреди. На таквим имањима досељеници су добијали кућу или плац за кућу, као и обрадиву земљу — обично у размери прописаној локалним уредбама — како би могли да се издржавају и да обављају коморске обавезе.
Акт је предвиђао и да се досељеницима дозволи избор подручја у које ће бити упућени — Ердељ, Банат или Славонију — као и врсте јурисдикције (војна, коморска или провинцијална). За Темишварски Банат прописано је примање само римокатолика и „грчких националиста“, док су протестанти упућивани у друга подручја.
Такође, цар је одобрио новчану помоћ: за сваку особу по 6 крајцара, што је, на пример, за породицу од четири члана износило 24 крајцара.
Рутени у Меленцима у другој половини XIX века
Додатно светло на питање (мало)руског порекла у Меленцима бацају и подаци из аустроугарских пописа становништва крајем XIX века.
Чињеница је да на простору данашње АП Војводине живи део становништва за које се поуздано зна да води порекло из источнословенских крајева, превасходно из подручја данашње Украјине. Историјска насељавања Русина и Украјинаца на ове просторе догодила су се средином XVIII века. Највећа концентрација је у Бачкој.
Попис становништва из 1880. године пружа значајне податке у погледу тога да их је било у Банату.
Попис Рутена у Меленцима – ислустрација: ChatGPT
На територији Меленаца, села у Торонталској жупанији, забележено је 13 особа којe су навеле рутенски као свој матерњи језик. Иако малобројна, ова група сведочи о присуству православних Рутена – народа чије се порекло везује за Украјину – у овом месту. Аустроугарска администрација бележила је матерњи језик као „рутенски“, што је обухватало и украјински, руски или русински говор источнословенских досељеника.
Попис из 1880. године бележи чак 13 православних Рутена у Меленцима, а на основу анализе презимена у православних црквених матичних евиденција уочава се што указује да су били староседеоци, а не нови досељеници. Смањење броја говорника рутенског језика до 1890. године може се објаснити природним одумирањем старијих генерација.
У најранијим црквеним евиденцијама из XIX века бележе се и културне специфичности — некад се поједини чланови породице наводе са додатцима као што су „Дида“ или „Диди“ (укр. дід – деда), а свештеник бележи и друге детаље везане за породичне односе и положај у заједници.
Нове генерације више нису говориле матерњи језик својих предака, већ су усвојиле српски као доминантни језик.
Присуство православних Рутена потврђено је и у другим местима Баната, као што су Велика Кикинда, Турски Бечеј, Бочар и Карлово, с већом концентрацијом у источним областима, посебно у жупанији Караш-Северин.
С обзиром на верску припадност, може се претпоставити да су ови Рутени дошли из источних, а не западних украјинских крајева (нпр. не из Закарпатја, где доминира гркокатоличко становништво).
Узевши у обзир овај податак, логично је претпоставити да су неке породице које данас сведоче о свом (мало)руском пореклу потомци управо тих досељеника.
То важи не само за породицу Грошин, већ и за најмање две друге породице које су личним сведочењем потврдиле истоветно породично предање.
Процес асимилације, што је уочљиво у каснијим пописима, довео је до смањења броја становника који су се изјашњавали за рутенски као матерњи језик.
Иако се у Меленцима и данас може пронаћи одређен број несрпских породица, њихов језички идентитет је често изгубљен.
Питање остаје: да ли данашњи потомци знају свој матерњи језик, или је он, као и многе друге трагове порекла, преузела историја?
Према попису из 1890. године, у Меленцима је забележен један мушкарац који је као матерњи језик навео рутенски (што је у контексту тадашње терминологије могло значити русински, украјински или руски). Био је православац („görög keleti“) и старости 60 или више година.
С обзиром на његове године, рођен је највероватније између 1800. и 1830. године, а ако је тада већ био у поодмаклој животној доби, природно је претпоставити да је преминуо у периоду од 1890. до најкасније првих деценија XX века.
За идентификацију смо се ослонили на матичне књиге православне меленачке црквене општине за период 1890–1895. (до увођења аустроугарске матичне службе). Као критеријум узети су сви преминули мушкарци старији од 60 година, за чија презимена није поуздано утврђено српско порекло.
Један од таквих је био Атанасије Грошин, преминуо 1890. у 90. години живота. Он припада другој генерацији Грошиних у Меленцима, из лозе Михаила, једног од три родоначелника презимена у месту.
Иако не можемо са сигурношћу тврдити да је управо он био тај пописани говорник рутенског, постојање породичног предања о малоруском пореклу упућује на ту могућност.
Питање самоидентитета
Поред језичког и етничког идентитета, поставља се и питање самоидентитета досељеника и њихових потомака.
Као пример може послужити Пјотр (1842–1906), праунук родоначелника Саве Грошина.
У породичној предаји упамћен је као Рус, али није јасно да ли је био Мали Рус или Рус из Руске империје, што су у то време биле значајне и разграничене етничке категорије.
Ово питање остаје отворено и указује на сложеност идентитета источнословенских досељеника у Војводини, који су између својих корена и новог окружења, развијали јединствену етнокултурну припадност.