1. Први преводи и рана рецепција (19. век)
Достојевски се у Србији појављује релативно касно у односу на Толстоја и Тургењева.
– Први текстови превођени су 1880-их и 1890-их, најчешће у периодици.
– Најраније помињање у штампи везано је за објаве о његовој смрти (1881) и о значају „Дневника писца“.
– У почетку је био приман као „мрачни реалиста“ и психолог, мање као религијски мислилац.
Почетком 20. века (1900–1914) расте интересовање, а преводи постају редовнији. Најчитанија дела у том периоду су:
„Злочин и казна“, „Браћа Карамазови“, „Идиот“, „Записи из мртвог дома“.
2. Издавачки процват у међуратном периоду
Права експанзија Достојевског у Србији дешава се између два светска рата.
– Издавачке куће у Београду и Новом Саду (Геца Кон, Св. Сава, Српска књижевна задруга) штампају готово сва значајна дела.
– Преводи су често са руског, а не посредно, што подиже квалитет.
У том периоду Достојевски постаје део опште културе образованог света – студенти, богослови, професори и новинари помињу га као писца који „отвара душу словенства“.
3. Утицај на српске писце
Утицај Достојевског на српску књижевност је изузетно снажан. Најјачи је у сфери:
– психологизације ликова
– религијских и моралних дилема
– идеје „човека на ивици“
– вере, сумње и трагизма
Аутори на које је највише утицао:
Јован Скерлић – рани критички приступ; препознавао је дубину психологије, али је био резервисан према религијском слоју.
Јован Дучић – нарочито у „Благу цара Радована“ упоређује руски и српски духовни свет, често позивајући се на Достојевског.
Милош Црњански – у „Сеобама“ и „Дневнику о Чарнојевићу“ осећа се атмосфера усамљености, метафизичких питања и унутрашњег монолога блиског Достојевском.
Иво Андрић – није формално следбеник, али његов рад са унутрашњим конфликтима и моралним ломовима често се пореди са Достојевским.
Бора Станковић – мрачни еротизам, ропство страстима, провинцијска меланхолија – блиске су психологизму Достојевског.
Данило Киш – у „Породичном циркусу“ и „Гробници за Бориса Давидовича“ често се осећа „достојевшчијина“ интелектуална напетост.
4. Достојевски у српској критици
Српска филолошка и идејна критика бавила се Достојевским више него било којим руским писцем.
Најважнији тумачи:
- Николај Велимировић – види у њему хришћанског мислиоца и пророка.
- Јустин Поповић – посветио му читаве студије („Ф. М. Достојевски – филозоф и пророк“).
- Светолик Ранковић – истицао његов утицај на морално-етички развој српске књижевности.
- Богдан Поповић – критичан према „хаотичности“, али признаје генијалност.
- Милош Н. Ђурић, Мирослав Перишић, Драган М. Јеремић – модерне академске студије.
У српској духовној, богословској и философској мисли Достојевски се сматра једним од ослонаца „словенског хришћанског погледа на свет“.
5. Достојевски у савременом издаваштву и култури
Након 2000. године појављују се:
– нови преводи (СКЗ, Лагуна, Дерета, Библиотека Геопоетика)
– критичка издања
– професорске студије на Филолошком факултету
– позоришне адаптације („Злочин и казна“, „Браћа Карамазови“, „Идиот“)
Достојевски је постао део српског културног канона; чита се и ван школских и академских контекста, као духовни и егзистенцијални ауторитет.
