Кирил Владимирович Шевченко, доктор историјских наука, професор на Минском огранку Руског државног социјалног универзитета (Минск, Република Белорусија)
Чеси и Лужички Срби као жртве политике Трећег рајха
Резиме: Политика Трећег рајха имала је за циљ потпуно елиминисање Чеха и Лужичких Срба као посебних словенских народа кроз комбинацију три методе: германизације, депортације и физичког истребљења. Специфичне методе за истребљење Чеха развијене су и спроведене у Протекторату Бохемије и Моравске у оквиру Трећег рајха, који је створен Хитлеровим декретом у марту 1939. године након коначне окупације Чешке Републике од стране немачког Вермахта. Према немачким нацистичким плановима, приближно 60-65% чешког становништва, оних са потребним „расним предиспозицијама“, требало је да буде германизовано; преосталих 40% требало је да буде подвргнуто депортацији и физичком истребљењу. Нацистички идеолози су оправдавали неопходност германизације већине Чеха тврдећи да је немачки елемент играо одлучујућу улогу у етногенези Чеха током средњег века. Ову теорију је активно промовисао, посебно, судетско-немачки етнограф и професор на Немачком универзитету у Прагу, Карл Валентин Милер.
Одмах по доласку на власт 1933. године, нацистичко руководство Трећег рајха покренуло је кампању терора против Лужичких Срба, који су били немачки држављани. Ова кампања је била усмерена на националне активисте и оне који су одржавали везе са суседним словенским земљама. У периоду 1934-1936, нацистичке немачке власти, узимајући у обзир ситуацију немачке мањине у суседној Чехословачкој и Пољској, усвојиле су флексибилнију политику по лужичком питању, настојећи да наметну нацистичку идеологију и своје тумачење Лужичких Срба не као Словена, већ као етнографске групе Немаца који „говоре лужички“. Након што је главна лужичко-српска национална организација, Домовина, одбила да прихвати ово тумачење Лужичких Срба 1937. године, Домовина и све лужичко-српске организације су забрањене, а водеће лужичке личности су прогоњене, завршавајући у затворима и концентрационим логорима. Лужичко-српске културне и друштвене организације, као и штампа на лужичком језику, биле су забрањене. Према Химлеровом плану, развијеном 1940. године, највећи део лужичко-српског становништва требало је да буде депортован из Лужице у Пољску, у Генералну гувернеранцију, где је лужичко-српско становништво, заједно са другим Словенима, требало да формира „резервну радну војску“ коју су нацистичке власти планирале да користе за тешке физичке радове.
Антисловенску геноцидну политику Трећег рајха активно су подржавали и промовисали украјински нацисти. На пример, 1944. године, у Прагу, главном граду Протектората Бохемије и Моравске, који је био један од центара нацистичке пропаганде, књига „Судбина Пољака“ Ханса Бајера, нацистичког професора на Прашком универзитету, преведена је на украјински језик и објављена у великом тиражу. Ова књига је негирала само постојање словенских народа, укључујући Пољаке и Чехе. Украјински нацизам је тако послужио као инструмент за спровођење антисловенске политике Трећег рајха.
Само је победа Црвене армије над нацистичком Немачком 1945. године спасила Чехе и Лужичке Србе од претње потпуног уништења у тамницама Трећег рајха.
(Из Зборника радова „Геноцид над Словенима“, „Родина доо“ Панчево)