ЖЕНСКА ПОПУЛАЦИЈА ПРВЕ РУСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ У ПАНЧЕВУ
Несиба Палибрк Сукић,
социолог, самостални истраживач
Сажетак: Рад приказује онај женски део емиграције у Панчеву који је оставио трајне вредности руског наслеђа у српској култури.
У друштвено-политичком животу Прве руске емиграције женски део није био активан у мери у којој је то био мушки. То је сасвим разумљиво, ако се узме у обзир да је то време почетка прошлог века и о некој равноправности полова, какву данас имамо у друштву, не може бити ни говора. Та неравноправност се првенствено огледала у школовању, образовању и професионалном статусу.
Велики број жена, руских емигранткиња, међутим, срећемо у другим професијама, изван друштвено политичког живота: у хуманитарном раду, просвети, уметности, балету, позоришту, сликарству, књижевности.
Кључне речи: медицинске сестре, жене у просвети, Јелена Спиридонова, позоришне уметнице, сликарке, писци, хуманитарни рад
По доласку руских емиграната у Краљевину СХС власти су посебну пажњу поклањале контроли насељавања руских избеглица по градовима. Због пренасељености Београда знатан број руских избеглица, који је почетком 1920. године дошао у Краљевину, насељен је у Панчево. Тако се формира једна од највећих колонија у Краљевини, која због близине Београда и новоосноване Руске болнице, добија посебан значај. Већ при конституисању болнице-санаторијума, у чему је значајну улогу одиграо В. Д. Јевреинов, у то време овлашћени представник Руског Црвеног крста, поред ангажовања мушког трочланог лекарског персонала (Белоусов, Смирнов, Рачковски), ангажоване су и четири милосрдне сестре.
Медицинске сестре у Руској болници у Панчеву
Године 1930. у Санаторијуму раде следећи лекари: доктор В. А. Левицки, директор, др Е. Ф. Данчаков, виши ординатор, М. П. Метаљников и С. Ј. Капралов, стажиста. Управник кабинета физиотерапије је А. Д. Добасевич, а од женског персонала виша сестра Е. Б. Цимбалистова, сестра за масажу О. Ф. Љагина, бабица М. И. Лобанова и још 14 сестара.
У Санаторијуму Руског црвеног крста у Панчеву одржани су испити за болничарке. Полагале су четири сестре, Јелена Николајевна Дерменцијева, Нина Сергејева Шишко, Марина Лвовна Морис и Евгенија Андрејевна Давидовић и све четири су одлично положиле испит из свих предмета. Испитну комисију су сачињавали г.г. Василије Николајевић Штрантман, делегат Руског Црвеног крста, Васа Ј. Исаиловић, председник градске општине, др Јефта Шамбек, гл. град. Физикус, Ксенија Орестовна Штрадман, др Гладилина, др Владимир Александровић Левицки, др Данчаков, проф. др Новиков. [1]
Жене у просвети
Од 1921. године у Панчеву постоји Руска гимназија Сверуског савеза градова. Имала је само прва четири разреда. Директор гимназије је 1921. био Вјачеслав Митрофанович Љашченко, а од професорки радиле су Аљма Павловна Миљска (која је касније била управитељица Гимназије и Дечјег дома), Вера Петровна Суханова, А. Крјукова, Р. Семјонова, Татјана Поповиченко. Руски професори били су запослени и у другим школама у Панчеву: Јекатерина Леонидовна Таубер је од 1928. године радила као професор француског језика у Трговачкој академији, а када је академија 1932. престала са радом, она прелази у администрацију.
Рускиње, професорке Панчевачке гимназије
У Панчевачкој гимназији биле су запослене професорке Рускиње: од 1920. до 1923. Татјана Поповиченко, од 1922. до 1929. Јелена Вашченко, од 1923. до1924. Александра Маћушенко, од 1925. до 1926. Ана Мухина, од 1927. до 1939. Нина Поливанова, од 1928. до 1941. Јелена Апухтин, од 1932. до 1937. Настасија Бредихин, 1941. до 1943. Марија Никифорова.
Руски емигранти настањени у то време у Панчеву посебно су били укључени у рад Француског клуба, где су ангажовани у управи, а држали су и предавања и курсеве француског језика. У клубу су наступали и руски музичари.
Оснивање Француског клуба у Панчеву произашло је из снажног пријатељства француског и српског народа насталог у Првом светском рату. Непосредна заслуга за оснивање клуба припада тадашњем француском посланику на нашем двору Симону Клеману, који је 11. септембра 1921. године дошао у Панчево и у дому Љубице Павловић и Ђоке Павловића, великог жупана у пензији, са виђеним грађанима Панчева основао Француски клуб чији задатак је био да шири француску културу и француски језик у нашој средини.
Године 1924. организовано је шест курсева француског језика које је похађало 120 ученика, а водиле су их Рускиње, госпође Лидија Минакова и Софија Бутакова.
У раду Француског клуба се дужи низ година истицала наставница француског језика, Рускиња Мадлен Јермолајева-Бувије. Она је организовала курсеве француског језика (курс за почетнике, средњи, трећи и литерарни, као највиши), а држала је повремено и предавања у Клубу (као нпр. о Монтескјеу, 18. фебруара 1937. године).
Значајна активност Француског клуба били су и врло посећени концерти на чајанкама, на којим су гостовали и Руси из панчевачке Руске колоније. Кира Сидњенко (супруга познатог грађевинског инжењера Всеволода Сидњенка, која је била у једном периоду и секретарица Клуба) као виолинисткиња је често наступала у Клубу уз клавирску пратњу Олге Смедеревац.
Од других руских емигранткиња, које су гостовале на чајанкама у Француском клубу, треба истаћи Е. С. Обрасцову, која је на свечаном отварању Клуба (1926. године) певала арију Лизе из „Пикове даме“[2]. Године 1930. концерт је одржала госпођа Коваљенко, а 15. фебруара 1935. године, када је домаћица вечери била Галина Рајзнер (рођена Шчегловитова), гостовао је и Сергеј Мошин.
„Он је на чајанки отпевао три арије наших и страних композитора, на опште задовољство и уз буран аплауз публике. Г. Мошин је отпевао још две песме. Г. Мошина пратила је на клавиру гђа Мошин.“[3]
Француска школа Јелене Николајевне Спиридонове
У Панчеву је 1. септембра 1926. године основана Француска школа Јелене Николајевне Спиридонове, коју су похађала деца из забавишта, основне школе па чак и гимназије. Школа је била приватна и радила је са одобрењем Министарства просвете, а била је под контролом родитеља чија су је деца похађала. Сву наставу држала је сама Спиридонова, „одлична и спремна наставница која влада одличним методом рада.“[4]
Већ 29. јануара 1928. године ученици Француског дечјег забавишта Јелене Спиридонове одржали су у Француском клубу матине који се састојао од концерта са забавним програмом.
„Игре с луткама (марионете) аранжирала је Јулка Кранчевић, а низ мањих пјеса извели су Бора Каћура, Јован Хоровиц, Саша и Ксенија Тополовачки, Аница и Верица Стојшић, Или Шмит, Мира Ђермановић, Олга Масленикова, Вера Соколова, Ирена Маслова – сви ученици Француског дечјег забавишта.“[5]
Двадесет осмог фебруара исте године Јелена Спиридонова је, заједно са Француско-српским клубом, у Вајфертовој пивари приредила „Дечји матине“ у костимима са одабраним програмом. Сличну дечју забаву, маскенбал у корист Дечјег фонда, Спиридонова је приредила и деветог марта 1930. године, поново у дворани Вајфертове пиваре, а затим на истом месту и 13. априла 1931, о чему се наша штампа тада врло похвално изразила:
„Програм ове забаве био је колико разноврстан, толико и чаробан, а игра дечице личила је на игру златокрилих анђела. (…) Руски изгнаници ни у најтежим часовима живота не заборављају своје националне игре. Требало је видети Милу Павлову у мушком оделу, између две сељанчице, са каквим страсним заносом игра, човек би помислио да гледа неку стару руску играчицу. Њена игра показује колико је срасла национална игра за руску душу (…). Још прошле године што смо рекли рећи ћемо и сада: као што је звезда показала мудрацима пећину у којој се роди Спаситељ света, тако је и госпођа Јелена Спиридонова, учитељица француске школе, показала дечјим родитељима шта љубав према деци може учинити.“[6]
Школа је приредила више јавних часова са разноврсним програмом, а поводом десетогодишњице рада 7. јуна 1936. приређен је школски јавни час у дворани „Трубач“.
„На програму који је трајао три сата изведено је више тачака хорског и соло певања, декламација, две балетске тачке и један чин дечјег комада ,Les caprieces de Gizele‘. Ова дечја забава служи на част малим извођачима програма, а њиховој вредној наставници најбоља је реклама за ову корисну школу.“ Огласила се наша штампа. [7]
Кроз Француску школу Јелене Спиридонове прошло је неколико стотина панчевачке деце. Са престанком рада Француског клуба (наредба је издата 28. маја 1941. године од стране немачког војног заповедника у Србији) престала је са радом и Француска школа Јелене Николајевне Спиридонове у Панчеву. [8]
Ослобођењем Панчева и уласком Црвене армије Јелена Николајевна Спиридонова се 1944. године нашла у логору за Немце „Рибља пијаца“. Логор је успостављен у новембру 1944. године, налазио се на обали Тамиша, а расформиран је 22. фебруара 1948. [9]
На основу писма које Народноослободилачком одбору пише њена ћерка Нина Михајловна, дознајемо да је она убрзо пуштена. Као разлоге за пуштање ћерка наводи да Спиридонова никада није учествовала у политичком животу, наводи њене заслуге у образовању панчевачке деце а такође и то да је она (ћерка) супруга активног југословенског официра у авијацији, да је за време рата била хапшена у Гестапоу због свог мужа Георгија Михајловича и да се он у овом тренутку налази у борби на страни Црвене армије у Москви.[10]
Са многим руским емигрантима који су по доласку комуниста напустили земљу, из нашег града отишла је и Јелена Николајевна Спиридонова.
Руске позоришне уметнице
Богатом културном животу града Панчева између два светска рата знатно су допринели руски емигрантски уметници и глумци. Захваљујући активности руске колоније и српско-руских организација и друштава из београдских позоришта, у Панчеву су врло често гостовали најпознатији руски глумци, музичари и уметници. Приходи са тих наступа обично су били намењени за помоћ руским избеглицама. Први сусрет Панчева са руским уметницима, с правом се може рећи, био је преко руске оперске уметнице Татјане В. Никанове, која у Панчеву гостује већ у септембру 1919. године, а на клавиру је прати Марија Кригина. Тадашња штампа пише:
„Умиљати и профињени мезо-сопран В. Никанове приуштио нам је највеће уживање. Њезин глас, њезина уметност – она пуна лежерности и без имало афектација – бијаше у потпуној хармонији са оним њежним и лепим композицијама које је изводила. Татјана је Никанова, са својим уметничким извођењем, нас упознала не само са руском музиком него и са лепим бројем најбољих руских уметника.“[11]
Од познатих руских уметница у Панчеву су гостовале: Нина Хитрово, балерина Београдске опере и наставница класичног балета Глумачко-балетске школе; Неонила Григоријевна Вољевач, оперска певачица,сопран, солиста Маријинског театра у Петрограду, солиста Београдске опере 1921-31. У панчевачкој Руској колонији били су стално настањене руске уметнице Г. Петровска, Фатима Палибина, Кучерова.
С правом се може рећи да су у Панчево балет донели руски уметници, они који су повремено гостовали и они који су стално живели и радили у њему. Године 1921, 26. децембра, панчевачки руски уметници приредили су уметничко вече које је тадашња критика уврстила у „боље забаве те сезоне“. Наступили су Софи Пти и Мишељ са својом балетском школом). Обоје су као учитељи и као играчи у тадашњој штампи оцењени изврсно,
„…али је Софи Пти многострана: она поставља игре, прави декорације, кроји хаљине и слика афише (…) У шали ,Депутат и лопов‘ одиграо је г. Леонидов свој парт познатом виртуозношћу. Његова партнерка гђа Мрихина, која је први пут ступила на сцену, показала је много драматског талента (…) Први балет у лепој народној руској ношњи су мале играчице Панчевкиње са Милом Левицком на челу боље одиграле него велике. Од аматеркиња које су се те вечери појавиле две су играчице на најбољем путу да постану изврсне професионалне балерине, гђа Савенко и Мила Левицка. Она интелигентна грација, којом влада ово ни једанаест година старо дете, граничи се са особинама које Немци обележавају називом ,Vunderkind‘. Гђа Савенко се допала у ,Полки‘ и у ,Персијској игри‘ па и у ,Вампиру‘. Њени костими су били изврсни.“[12]
Мишељ са својом панчевачком балетском групом наступа више пута у Панчеву. У врло добро посећеној дворани „Трубач“ одржано је 26. јануара 1924. године балетско вече Мишељa са Панкратовом, Лузгином, Дагмар и Беби Нинић.
Од других значајних балетских уметница које су заслужне за почетке настанка балета у нашој средини, а које су наступале и у Панчеву, посебно треба истаћи Јелену Дмитријевну Пољакову. Она је завршила Петроградску балетску школу, била чланица Маријинског позоришта у Петрограду, прва примабалерина и редитељ Народног позоришта у Београду (1922), наставница класичног балета у Глумачко-балетској школи.[13] У Панчеву гостује 12. априла 1924. године са осамнаест балерина сва три курса своје школе и са још неколико већ професионалних балерина, чланица Краљевске опере. Цео програм био је њен, а сама је наступила у „Романси“ Рубинштајна и „Китајској игри“ Чајковског. Тадашња панчевачка штампа захвалила се Јелени Пољаковој „на пруженом уживању новорођеног српског балета.“[14]
У Панчеву је у фебруару 1925. године гостовала и Олга Михајловна Соловјова, двадесетих година чланица више балетских група са којима је наступала у свету, руска и југословенска филмска глумица, која је била и једна од иницијатора и оснивача Дубровачких летњих игара и амбасадор југословенске уметности у свету.[15] У марту 1925. године наша штампа пише о њој:
„Олга Соловјова је показала Панчевцима да је балет (балето) руска игра, а не више талијанска: да је руска душа њежнија, а да схвата дубоке музичке мисли и одговара покретима, нарочито у ,Лабуђој смрти‘ и ,Циганској игри‘ и ,Гавоти‘. Ту је и непријатељ балета морао да призна да је балет уметност. Ми се радујемо да је ту уметност толико разумела гђица Соловјова, да су и сами талијански листови морали донети о њој највећу пажњу и признање па је поздрављамо као славенску примабалерину.“[16]
Треба поменути и концерте професорке клавира Јелене Трагер која је завршила Московску музичку академију, и која је у Панчеву водила своју приватну школу клавира. Један од њих, на којем су наступили њени ученици, одржан је у сали Вајфертове пиваре 24. марта 1928. године.[17]
Уметница Јелена Трагер редовно је у своме стану у Улици Бранка Радичевића са својим ученицима приређивала „домаће концерте“ пред родитељима и другом публиком. Такав концерт који се састојао од двадесет тачака (Моцарт и Шопен) одржан је 6. априла 1930. године у 3 сата после подне. „Прво су почели почетници, свирајући лакше ствари, но добро научене. Све даље и даље чули сте свирку све бољих и бољих, а на завршетку чули сте одличне свираче. Гђа Трагер је уложила велики труд, постигла одличан успех, који се може назвати уметничким.“[18]
Сликарке
Људмила Николајевна Коваљевска-Рик, сликарка и илустраторка многих књига руске емигрантске литературе, оставила је трага и у Панчеву, где се у приватној збирци чува њена слика „Манастир Мале браће у Дубровнику“ (уље на платну, 62х65). Рођена је у Кијеву 1893. године, супруга архитекте Ивана Афанасјевича Рика са којим је напустила Београд 1940. Умрла је у околини Буенос Аиреса.
У Панчеву је између два рата одржана и значајна изложба руске емигрантске сликарке Ларисе Владимировне Барановскаје-Шрамченко. Она излаже у сали Магистрата (данас Народни музеј) 22. маја 1938. године. Изложбу је отворио, уз присуство већег броја угледних личности из града, др Борислав Јанкулов. Уметница је изложила преко четрдесет радова, претежно портрета и већи број студија-цртежа. Ова уметница, академски сликар, студирала је на Петроградској академији уметности, а као педагог и наставник цртања радила је у Руско-српској гимназији у Београду. Излагала је на изложбама руских уметника у Југославији између два светска рата: на Руској изложби на универзитету 1922, затим на Изложби руских уметника у Павиљону „Цвијета Зузорић“ и на Изложби руских уметника у Руском дому 1933. У марту 1936. године приредила је врло успелу колективну изложбу у студију Руског дома. На Божић 1937. године са двојицом својих колега организовала је велику изложбу слика руских емигрантских уметника „од Финске до Туниса“. На овој изложби уметница је изложила 12 својих нових радова.[19]
У панчевачкој Руској болници рођена је Оља Ивањицки (1931–2009), београдска уметница, сликарка и вајарка.
Писци
У Панчеву је живела Ана Михајловна Мухина, члан Савеза руских писаца и новинара у Југославији од 28. 3. 1932. Предавала је у панчевачкој гимназији од 1925. до 1926. године.
Јекатерина Леонидовна Таубер, песникиња, прозаиста, преводилац (преводила је Дучића, Крклеца, Ракића и Десанку Максимовић), књижевна критичарка, чланица Савеза руских писаца и новинара, чланица „Литерарне среде“, најпознатијег руског књижевног кружока у Београду, у Панчеву је била професор у Трговачкој академији.
Катарина Сиденко-Поповић, рођена је у Панчеву (1925), глумица и књижевница, ауторка бројних рецитала и драмских комада за децу, објављивала је приповетке и романе.
На крају морамо поменути и Олгу Мошин, супругу Владимира Мошина који у својој Аутобиографији пише: „Током лета ми смо дошли у Панчево и изнајмили стан преко пута панчевачког Санаторијума. Оља (супруга, прим. аут.) је ускоро почела да даје часове музике и француског језика (…) Са панчевачким Санаторијумом сам се повезао преко брата Серјоже који је после краћег боравка у Београду прешао у Панчево и оженио се Надеждом Владимировном Зиновјевом, која је радила као медицинска сестра у Санаторијуму.“
Заједнички хуманитарни рад српских и руских жена
Велику помоћ руским избеглицама грађани Панчева пружили су добротворним прилозима, срдачним пријемом и прихватањем, али и радом у добротворним организацијама. Од самог почетка досељавања руских избеглица у Панчево, Коло српских сестара и Добротворна задруга Српкиња панчевачких учествују у хуманитарном добротворном раду за потребе руских избеглица укључивањем по две представнице у рад Српско-руског комитета (при оснивању 1921. године). Озбиљан добротворни рад ових организација почиње 1923. године када је
„…једна свима поштована и позната руска дама наишла случајно на једну младу руску мајку са дететом, а која је гладовала и налазила се сасвим у безизлазном положају. Та је дама одмах примила учешће у патњи те мајке и осталих својих земљака у изгнанству и о томе разговарала са гђом Јеленом Ковач. Тада је Јелена Ковач са гђом Вером Грамберг организовала Женски Добротворни Комитет, организацију помоћи руским емигрантима, у који су као чланице ушле Софија Јовановић, Вера Грамберг, Мила Хадија и Јелена Ковач која је била изабрана за председницу.“[20]
Женски део Руске колоније у октобру 1922. године оснива своје женско добротворно друштво које носи назив Маријинско друштво руских сестара. Централа друштва налазила се у Београду и била је под високом заштитом Њеног краљевског височанства принцезе Јелене.
Данас у Панчеву живе потомци руских породица чији су родитељи (преци) у Краљевину СХС дошли почетком прошлог века. То су породице Успенски, Орлов, Чернишевски, Паталов, Мордвинов, Суслов, Стукало, Беловицки.
Извори и цитирана литература
1. Панчевачка недеља / главни и одговорни уредник Васа Ј. Исаиловић. – Год. 1, бр. 1 (1939) – год. 9, бр. 397 (1941). – Панчево : Васа Ј. Исаиловић, 1939 – 1941 (Панчево: Штампарија Јосиф Бергер). – 47 cm
2. Народна слога : недељни политички лист Демократске странке / [главни и одговорни уредник Миховил Томандл]. – Год. 1, бр. 1. – Год. 5, бр. 12 (1928). – Панчево : [б. и.], 1924-1928 (Панчево : Напредак). – 47 cм
- 3. Банатски весник / уредник Миша Брадваровић. – Год 1, бр. 1 (1934) – год. 3, бр. 116? (1936). – Панчево : Месни одбор Југословенске националне странке за град Панчево, 1934 – 1936. – 49 cм
4. Панчевац : демократски недељни лист / власник и одговорни уредник Душан [Дуда] Бошковић. – Год. 1, бр. 1 (1919). – Год. 13 (1931). – Панчево : [б. и.], 1919-1931 (Панчево : Штампарија „Напредак“). – Фол.
5. Историјски архив Панчева (даље: ИАП), фонд бр. 542, Француско друштво Панчево
6. На трагу подунавских Немаца у Војводини / Хелена Рил ; Маријана Стојичић. – Центар за ненасилну акцију, регионална мировна организација из Сарајева и Београда https://nenasilje.org/publikacije/pdf/Na_tragu_podunavskih_Nemaca.pdf (преузето 10. 4. 2019)
7. Руска емиграција у српској култури XX века : зборник радова. – Београд : Филолошки
факултет, 1994.
8. Под теретом: аутобиографија /Мошин В.А : превод и коментари Несиба Палибрк Сукић. — 1. изд. — Београд: Народна библиотека Србије; Панчево: Градска библиотека, 2008 (Београд: Оригинал). — 283 с.: фотогр.
[1] Панчевачка недеља, 29. 10. 1939.
[2] Народна слога, 17. 10. 1926.
[3] Банатски весник, 23. 2. 1935.
[4] Панчевац, 8. 3. 1930.
[5] Панчевац, 29. 1. 1928.
[6] Панчевац, 18. 4. 1931.
[7] Панчевачка недеља, 14. 6. 1936.
[8] ИАП, фонд бр. 542 Француско друштво Панчево
[9] На трагу подунавских Немаца у Војводини / Хелена Рил ; Маријана Стојичић. – Центар за ненасилну акцију, регионална мировна организација из Сарајева и Београда https://nenasilje.org/publikacije/pdf/Na_tragu_podunavskih_Nemaca.pdf (преузето 10. 4. 2019)
[10] ИАП, фонд бр.173
[11] Панчевац, 13. 7. 1919.
[12] Панчевац, 8. 5. 1921.
[13] Руска емиграција, 292.
[14] Панчевац, 23. 3. 1924.
[15] Руска емиграција, 306.
[16] Панчевац, 1. 3. 1925.
[17] Панчевац, 1. 4. 1928.
[18] Панчевац, 12. 4. 1930.
[19] Панчевачка недеља, 29. 5. 1938.
[20] Банатски весник, 16. 6. 1934.