(1893, Омск – 1978, Нови Сад)
Алексеј Арсењев
Темна твоя дорога, странник,
Полынью пахнет хлеб чужой.
А. Ахматова, 1922
Настоялась душа, как вино,
Как вино на горькой полыни.
А. Сердюкова, 1938[1]
Личност и друштвена делатност Александре Анатолијевне Розеншилд фон Паулин, удате Сердјукове (20. август 1893, Омск – 19. март 1978, Нови Сад) у Новом Саду издвајају је из средине новосадске колоније руских избеглица-емиграната, приспелих у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца с Југа Русије током 1920-х година. За разлику од већине Руса, који су у Новом Саду живели изоловано, она се брзо и трајно укључила у јавни живот града и двадеситих и тридесетих година представљала редак пример еманциповане, образоване жене.
Као професор француског језика у српској женској гимназији и руског језика у руској реалки, Александра Сердјукова је била члан српских друштава: Матице напредних жена и новосадске секције Удружења универзитетски образованих жена, стални члан (једно време председник) новосадског одељења Руске матице, уредник свих његових издања. Деловала је као преводилац и лектор у Матици српској и на многим трибинама, организатор „Дана руске културе“ и јубиларних академија, аматерских позоришних представа и књижевних секција у гимназији. После 1944. године, као професор руског језика предавала је у две гимназије и у Вишој педагошкој школи, држала је допунске курсеве у вечерњим школама.
Сердјукова је сарађивала у књижевним и просветним часописима Новог Сада, Београда, Суботице, Скопља, Котора, Цетиња, објављивала је чланке у београдском недељнику Русский голос (1931–1941). Установили смо да је објавила преко 80 есеја, чланака, рецензија и оригиналних књижевних студија. Поред тога,
одржавала је културне везе са многим градовима у земљи и иностранству.
Њено непомућено детињство протицало је у Петрограду, у породици заслужног генерала. Сашу су одушевљавале књиге, шетње парковима Царског Села, концерти у Павловску, путовања по Европи. Током 1906–1908. године похађала је гимназију у Царском Селу, а 1911. године са златном медаљом матурира у петроградској Литејној гимназији и уписује се на Женску педагошку академију.
Велики рат и руска револуција удаљили су је од узора ‒ математичарке Софије Коваљевске и сликарке Марије Башкирцеве. Александра се сукобљава са суровом стварношћу. После напорних студија, ујесен 1916. године она полаже државни испит и наставља студије на универзитету, припрема дипломски рад о песнику Жуковском. Породичне неприлике приморавају је да се пресели у Кијев, да се брине о мајци и брату, док њен отац чами у немачком заробљеништву. Зарађује преводима. Године 1919. дешава се срећан сусрет са универзитетским колегом, међутим, „следио је доживотни растанак, а та љубав – на цео живот“.
Са болешљивом мајком, израњављеним оцем и млађим братом, који је такође преживео ратне страхоте, Александра се 1920. године евакуише са Југа Русије. Са француског пароброда Сијам искрцавају се у Котору, а августа 1921. године цела породица се сели у Нови Сад. Практично својим радом Александра је издржавала родитеље, а касније, у свом закаснелом браку и често незапосленог мужа. Скромна, дубоко религиозна, неуморна жена чврсте воље и захтевна према себи, остаће верна заклетви, забележеној у свом девојачком дневнику: „Данас, 17. јуна 1917. године, кунем се да ћу служити руској култури до последњег дана свог живота“[2].
Од 1906. године Александра је писала песме, без намере да их објављује. Пред крај живота накупило их се преко три стотине. Неколико их је штампано у емигрантским часописима[3]. Песме су неуједначених уметничких домета, али хронолошки обједињене, оне представљају искрени дневник душевних стања:
Как арфы звон, неяркие стихи Попут звона харфе тихе строфе
Я для себя слагаю стройным рядом. Себи нижем те редке складне.
Мне суждены паденья и верхи, Суђени су ми падови и узлети,
Провалы гор, исполненные ядом. Планинске провалије, отрова пуне.
И я люблю неповторимый миг Драг ми је непоновљиви тренутак
Неизъяснимых словом озарений, Речима неисказаних озарења,
Невнятных снов неизгладимый лик, Неразговетних снова неизбрисив лик,
Огонь и дрожь внезапных вознесений. Огањ и трептај изненадних вазнесења.
У песмама Сердјукове доминирају теме љубави, природе и помирљивост са судбином. У позном периоду стваралаштва присутнија је пантеистичка и религиозна контемплација.
Астры Лепе кате
Подёрнутые пеплом аметисты, Пепелом осути аметисти,
Вы в полноте роскошного цветенья У пуноћи свог раскошног цвата
Всю силу лета в круге заключили. Сву моћ лета заточисте у круг.
Но лепестки, направленные к сердцу, А латице, усмерене ка срцу,
В серебряном отливе затаили У сребреном преливу затајише
Грядущей осени последнюю печаль. Последњу сету наступајуће јесени.
Мир Спокој
Но если “здесь” закончена судьба, Па ако се “овде” завршава судба,
Зачем же впредь нести печалей бремя? Чему даље носити бреме сете?
И если “там” услышана мольба, Ако је “тамо” услишена молба,
Отменено обманчивое время? И укинуто варљиво време?
И вот душа ведет свою ладью Ето, душа води своју барку
В последний порт умолкнувшего моря – У крајњу луку ућутканог мора –
Узрело сердце вечную зарю, Срце је угледало вечну зору,
Глубокий мир смирившегося горя. Дубоки смирај утихнулог бола.
На руском језику Александра Сердјукова је објавила две драме-мистерије: „Савршена љубав“ и „Света Русија“[4], симболичне визије рата, анархије и наде у васкрс Русије. Друга драма писана је делимично у стиху, обе нису биле намењене за позоришно извођење.
Међутим, централно место у њеној заоставштини заузимају чланци везани за руску књижевност, објављивани на српском језику. Нису конципирани као уџбеничка анализа књижевних дела. Одликује их научни приступ, дубоко понирање у свет писца, једноставност презентације. Занимљиви су есеји „Руски Петрарка ‒ Константин Баћушков“ и „Мистична поезија Владимира Соловјова“[5]. Ограничићемо се кратким приказом њених других радова.
Година 1937, стогодишњица смрти Пушкина, дала је Сердјуковој прилику да потврди своју приврженост великом песнику. Она држи јавна предавања, учествује на јубиларним академијама у Новом Саду и Београду, у периодици даје приказе прослава, оцењује српске препеве песама Пушкина, пише чланке. У есеју „Личност и смрт Пушкина“[6] Сердјукова истиче: „Антика га је надахнула идеалом савршене лепоте, ренесанса му је улила чежњу за личном слободом и култ славе, рационализам ‒ обожавање божанског сунца разума, романтизам ‒ бурно преживљавање страсти и болно разочарење“.
Циљ есеја „Трагедија Гогоља“[7] био је да се писац прикаже као трагична личност. Из концизне биографије постепено израња „особењак, индивидуалиста, цинични посматрач ниских нагона и сујетних пожуда, проницљиви дух коме је откривено невидљиво ‒ сво зло и пороци под маском пристојности и лепоте. Гогољ проживљава читав спектар еротичних стања, оваплоћује их у књижевним делима, али их не доживљава у стварности. Потребни су му само као грађа за приказ душевних стања“. Серђукова тог писца сврстава у ред оних ретких природа „чији развитак не зависи од животнох токова, а од животног увавршавања“, па резимира: „од романтизма црпи тематику, од реализма – технике, а од класицизма – сатирични приказ друштвених навика“.
Чланак „Тургењев Европљанин и Тургењев Рус“[8] започиње цитатом из париског писма Тургењева (1881): „Осећам већ француску кожу како ми расте испод руске, која се гули“. Супротност између те две „коже“, по мишљењу Сердјукове, трагична је за писца: „Западњачки настројен ум, однос према друштву, књижевности и науци, позитивизам и скептицизам, а с друге стране – руско срце, однос према природи, љубави, смрти, источњачка контемплативност, склоност ка ирационалним мистичним скретањима“. Александра Сердјукова истиче: “Као песник, он је Рус, као писац – Европљанин“.
Исте 1933. године она објављује есеј „Љубав у животу и делима Ивана Тургењева“[9]. У њему издваја љубав ‒ језгро живота и уметности, као тежњу ка савршенству, па тврди да је мотив љубави у делима Тургењева најдубљи и најискренији, а да су политичке, друштвене и социјалне теме у њима секундарне. Љубав Тургењева поетизована је његовом истанчаном уметношћу, али није спиритуализована као код Дантеа, Ламартина или Жуковског. Однос писца према љубави она примењује на цело његово стваралаштво: „Умео је да поетизује све, али не и да идеализује“.
Полазећи од премисе да је грађа уметничких дела великих људи само
транспозиција и естетско уобличавање њиховог личног и душевног искуства, у студији „Личност Фјодора Достојевског у његовом стварању“[10], Сердјукова овог писца види као мученика кога заокупљају проблеми модерног доба и као пророка судбине руског народа.
Есеј из 1938. године „Култ злата и типови тврдица у светској књижевности“[11] синтетизује интересовање Александре Сердјукове за књижевност. У њему се даје солидан приказ класичних ликова, почев од оних из античких комедија Плаута, трувера Ритебефа, до познатих из нама ближих епоха. Значајно је да су у овај њен есеј уплетене глобалне социјалне теме. Пред Други светски рат оне Сердјукову све више заокупљају и постепено удаљавају од књижевности.
Њено оригинално дело из 1939. године је књига „Савременост и хришћанство“[12] – књига, случајно сачувана и једном-два примерка, пошто је на захтев цензуре Краљевине Југославије сав њен тираж био уништен. У књизи су обједињенеи исправљени и допуњени чланци, раније објављени у низу часописа, током 1935–1939. година. Аутор у предговору књиге истиче неке недоследности и понављања, међутим, то дело представља кулминацију интелектуалних домета Сердјукове, доноси њен заокружени филозофски поглед на савремени свет.
У књизи се оштрој критици подвргава европска култура, њена еволуција од ренесансе до Фројда, која је довела до секуларизације духовних вредности ‒ закона и морала, науке и уметности, а и институција породице и друштва, државе и власти. Исто као што у песми тог периода
Вижу – Видим –
огромную тень событья Огромну сенку догађаја
грядущего в мире, што надиру у свет,
слышу – чујем –
прерывистый треск испрекидано хрскање
в прах обращенных костей. у прах самлевених костију.
Скудную землю Арей Оскудну земљу Арес
грозным пожаром палит. у језивом пожару сатире.
Веку минувшему – честь, Минулом веку – свака част,
веку грядущему – вопль… Веку што долази – вапај…
Сердјукова најављује време покоља и дегенерације, па каже:
„Осцилација између два пола ‒ тежња ка неукротивом страственом, слепом шовинизму и рационалистички обезличеном интернационализму, проузрокује међународне и друштвене потресе. Цивилизација је дотерана до крајњих граница самоубилачког негирања сопствених начела“.
Иако ограничена, остајући на позицијама свог непоколебљивог критеријума ‒ хришћанства, Александри Сердјуковој успева да реално прикаже слику епохе и смело је критикује.
У поглављу о браку, материнству и васпитању она се обрушава на идеале тоталитаристичких држава, на њихово беспоговорно потчињавање младог нараштаја својим интересима. Педагог по струци, она анализира савремене теорије васпитања и пред педагошку науку покреће нова питања образовања. Критикује „научни“ фетишизам, етатистички утилитаризам и национал-социјализам (са тезом тело је прече од душе, раса од личности). Примећује да је савремена пропаганда, потекла првенствено из ратних потреба, постала моћно оруђе за стварање колективних психоза на социјалној бази.
Култура је, према Сердјуковој, пре свега „изданак култа, чедо богослужења, манифестација става који је човек заузео према свету“.
Осуди она подвргава и савремени морал, јер се „етичка категорија добра идентификује са утилитаристичким појмом користи, било за појединца, било за колектив: државу, класу, партију“.
Уздижући се ка вишим категоријама ‒ слободи, вечности и уметности, Сердјукова исписује надахнуте странице својих естетских и филозофских поставки, које нас подсећају на филозофске теорије руских мислилаца с почетка ХХ века, на екстатичког композитора Александра Скрјабина и утописту Николаја Фјодорова. Она пише:
„Уметност је најсигурније јемство вечног сећања. Она је вођена осећањем апсолутне вредности, покренута љубављу, устремљена ка блаженству. Уметност се бори са заборавом, ограниченошћу, тренутношћу, смрћу. Она је најсавршенија реализација личности и најдубља веза са свемиром“.
Посвећујући пажњу односу теологије и филозофије, Александра Сердјукова закључује да православље „треба да реши приближно исти задатак који је испунила грчка мисао у доба формирања хришћанске културе у Византији, када је та држава објединила Исток и Запад, хришћанство и културу, филозофију и религију, а није одбацила мисао и лепоту, античке законе и знање, већ их је све упила, покрстила и на тај начин припремила подлогу за духовно стваралаштво Средњег века“.
Теорија сазнања хришћанске филозофије, по Сердјуковој, мора бити синтетичка: „Данас је неопходно измирити закључке и методе појединих система – интуитивизам Бергсона, гносеологију чистог ума Канта“. Она пише: „Биће саздана теорија сазнања мистичког емпиризма, откриће се могућности непосредног контакта духовних бића са њима још недоступним енергијама, њихово дејство оваплотиће се у свемиру“.
У нашем шематском приказу публикација Александре Сердјукове, дужни смо поменути и њено дело из исте, 1939. године, опширни есеј „Апологија критике“[13], који, по нашем мишљењу, представља врхунац њеног стваралаштва и има значајну вредност и данас. Есеј је посвећен разним аспектима вредновања уметничких дела и у њему се анализирају етапе којима критичар треба да следи током појашњења, осветљавања, карактеризације уметничког дела – откривања његовог смисла и вредности“. Она пише:
„Критика стоји у истом односу према уметности, у ком и уметност према природи“. Сердјукова апелије: „Критичар-писац мора да се изражава са толико слободе, као да је сам на земљи, а да искаже свој суд тако, као да ће му судија бити цело човечанство“.
У Новом Саду Александра Сердјукова је сахранила оца, мајку и свог супруга, остала је сама. Педесетих година је усвојила српску девојчицу, васпитала је, приопштила је руској култури и обезбедила јој универзитетско образовање. До свог пензионисања Савица Даничић је предавала руски језик у престижној новосадској гимназији „Јован Јовановић-Змај“. Бринула се и сахранила своју другу мајку.
Александра Сердјукова у Новом Саду није заборављена. Године 1996. објављено је друго издање њене књиге „Савременост и хришћанство“[14]. О том делу писали су Здравко Јагодић, Владета Јеротић, Владимир Стеванов, а најдетаљније Вера Милосављевич, њена ученица и поштовалац[15]. Она је приметила: „У четвртој деценији ХХ века међу потписницима прилога у српској књижевној и хришћанској периодици редовно су се појављивала и четири женска имена истоветне или сличне идејне оријентације: Исидора Секулић, Ксенија Атанасијевић, Десанка Максимовић и – Александра Сердјукова“[16].
Изабрани чланци о руској књижевности Александре Сердјукове објављени су 2018. године[17]. Одредница о њој налази се у вишетомној „Енциклопедији Новог Сада“[18].
Поводом излажења Зборника: „Женско лице руске емиграције-Лица. Судбине. Традиција. Наслеђе.
[1] Таман је твој пут, путниче, / На пелин заудара туђи хлеб. (А. Ахматова); Одстојала душа, попут вина, / Попут вина на горком пелину. (А. Сердјукова).
[2] Основные даты жизни и деятельности А. А. Розеншильд-Паулин. Нови-Сад, 1975 (откуцано на писаћој машини), стр. 4. – у власништву аутора.
[3] Возрождение (Париж), 1959, № 86 (3 песме); 1961, № 111 (3 песме); 1969, № 210 (7 песама); 1970, № 221 (7 песама); Современник (Торонто), 1971, № 22/23 (2 песме).
[4] Совершенная любовь // Благовест (Новый Сад). 1925, № 1; Святая Русь. Видения брата Александра: Мистерiя. Новый Садъ, 1939, 20 стр.
[5] Руски Петрарка – Константин Баħушков // Хришħанска мисао (Београд), 1940, бр. 1/2 – 5/6; Мистична поезија Владимира Coловjeвa // Пут (Београд), 1933, св. 3–4.
[6] Личност и смрт Александра Пушкина // Летопис Матице српске (Нови Сад), 1937, књ. 347, св. 1.
[7] Трагедија Гогоља // Летопис Матице српске (Нови Сад), 1935, књ. 344, св. 1.
[8] Тургењев Европљанин и Тургењев Рус // Књижевни север (Суботица), 1933, књ. IX, св. 12.
[9] Љубав у животу и делима Ивана Тургењева // Српски књижевни гласник (Београд), 1933, књ. XI/2.
[10] Личност Ф. Достоjевског у његовом стварању // Књижевни север, 1933, књ. IX, св. 7–9.
[11] Култ злата и типови тврдица у cвeтскоj књижевности // Летопис Матице српске, 1938, књ. 350, св. 5–6.
[12] Савременост и Хришћанство / Библиотека Хришћанског дела, књ. 16. Скопље, 1939.
[13] Aпологиja критике // Хришħанска мисао (Скопље), 1939, бр. 9–12.
[14] Александра Сердјукова. Савременост и хришћанство. Друго издање. Издавачка радионица „Расија“. Нови Сад, 1996, 256 стр.
[15] Вера Милосављевић. Хришћанство и Расијанство у делу Александре Сердјукове // Србистика/Serbica (Приштина), 1999. Број 1–2. стр. 115–165.
[16] Исто, стр. 115.
[17] Александра Серђукова. Заветно служење руској култури. Огледи и чланци. Приредила Вера Милосављевић. Гимназија „Јован Јовановић-Змај“; Руски центар Фонда „Руски свет“. Нови Сад, 2018, 359 стр.
[18] Енциклопедија Новог Сада. Књига 24. Главни уредник др Душан Попов. Нови Сад, 2004, стр. 320–321.