Осамнаест прича испричане у жанру друштвено-психолошке фантастике чине књигу ауторке: Катарине Тодорчев Хлача „АКО БИ ТО БИЛО МОГУЋЕ“ уз линијске илустрације аутора Владимира Шорохова из града Тјумењ, Руска Федерација.
Књига је руско-хрватско издање а ауторка је деценијама становник Загреба, уредница руског журнала „Љетопис“ и журнала за децу руске националне мањине у Хрватској „Колобок“.
„АКО БИ ТО БИЛО МОГУЋЕ“ су кратке приче женског израза, маштања и неизвесности у остварењу жеља:
-Како маштање претворити у реалност?
-Како избећи нежељену реалност?
-Како позитивно изненадити себе и друге?
-Како зауздати живот, ако би то било могуће?
-И мноштво других алтернативних а добрих решења.
С обзиром да је реч о женском писму, преокупација ауторке је жена-мушкарац-дете. Овај троугао доминира у књижевном свету друштвено-психолошке фантастике, свету који је ауторка створила и у којем се контролисано креће не желећи да повреди недужне.
Свака прича је животни сценарио која почиње жељено или случајно, а за исход увек постоји излаз, могућност да су сви „намирени“ неко изненадно више а неко „ако би то било могуће“.
Свих осамнаест прича су насловљене женским именима, са намером да их током читања упознајемо и разумемо.
Мари; Катја; Зоја; Ирина; Лесја; Тања; Лера; Светлана; Шурета; Вера; Мама; Наталија, Жења; Соња; Јаша-Јана; Тасја; Тамара; Вероника.
Ауторкина књижевна пројекција својим јунакињама даје олако улазну карту за живот, често их и не питајући шта хоће, желе. Тек у самом ходу израњају питања, траже се одовори и налазе решења-АКО БИ ТО БИЛО МОГУЋЕ.
Оваква решења за актере драме насмеју, развеселе и врате у замишљен ток живота-у књижевну машту на пуних 118 страница, великог формата књиге.
Кад затворимо задњу корицу књиге, схватимо да смо били у друштву са главним јунакињама прича: Мари; Катја; Зоја; Ирина; Лесја; Тања; Лера; Светлана; Шурета; Вера; Мама; Наталија, Жења; Соња; Јаша-Јана; Тасја; Тамара; Вероника. Читајући, учествовали смо у расправи о: Реконструкцији; Пројекцији; Компилацији; Моделацији; Замени; Милосрђу.
Катаринa Тодорчев Хлача
Из приче: ШУРЕТА
„Шурета је родила Сашу с непуних седамнаест година. А Настја ју је упознала кад је дошла у ординацију на пријем. Настја се чудом чудила-какво је то име Шурета? Испало је како нема ништа посебно у имену. Шурета је Александра или скраћено Шура. Тако ју је звао Сашин неодговорни отац, који је нестао без трага у брдима Грузије. А можда и није нестао, већ ће се једног дана вратити и с врата повикати: „Шурета, душо моја, ајде покажи ми мога наследника!“
-Као да има шта наслеђивати-увек би узвратила са смешком.
-Како? А мој познати платнени руксак који сам набавио на пијаци у Барнаулу?
То је био њихов уобичајени дијалог, након којег се минијатурна Шурета бацала снажном мушкарцу око врата, а он ју је нежно грлио, како је не би повредио. Време је пролазило, Сења није долазио и Шурета је почела полако заборављати њеову разуздану нарав, јаке руке и заразни смех.
Без обзира на традицију, родитељи нису протерали трудну Шуру из куће, нео су преузели бригу о унуку на себе. Шура је завршила медицински факултет и запослила се као терапеут.
…………………………………………………………………………………………………………..
Настја није имала пуно пријатељица. С годинама је све чешће примећивала да покушава више људи „спојити“ у једну идеалну особу. Кад би могла спојити у једној особи интуицију и веселу Шуретину нарав, Иринину спонтаност, Олгину одлучност, Свјетину дружељубљивост и Елизабетину сусретљивост. Могла би с њом и на крај света…“