Пише: Несиба Палибрк Сукић
Руска болница у Панчеву је почела са радом 10. марта 1920. године, крајем тридесетих година добија име ”Руски санаторијум Црвеног крста Витешког краља Александра I Ујединитеља у Панчеву”
Русская больница заработала 10 марта 1920 года. В конце 30-х годов она получила название «Русский Санаторий Красного Креста Короля-витязя Александра I Объединителя в городе Панчево»
Први шеф Санаторијума био је доктор Иван Афанасјевич Белоусов, њега је касније заменио др Владимир Александрович Вороњецки, а 1927. године дужност од њега преузео је др Владимир Александрович Левицки. В. А. Левицки је 1910. године завршио Московски универзитет и након тога постао асистент на катедри за хируршку патологију, а 1916. је изабран за предавача на Московском универзитету. У Москви је имао властиту хируршку болницу. Године 1920 емигрира у Краљевину СХС и постаје главни хирург Санаторијума у Панчеву. Под управом В. А. Левицког Руски санаторијум Црвеног Крста Витешког Краља Александра I Ујединитеља у Панчеву постаје једна од најбољих медицинских установа у Краљевини, која на лечење прима руске избеглице али и друге грађане Југославије. Након 10 година Санаторијум располаже са 110 кревета, од којих 60 бесплатних, а финансира се из средстава Државне Комисије за руске избеглице на чијем челу се налази академик, професор Београдског универзитета, Александар Белић са сарадником Б. М. Орешковићем.
Санаторијум има следећа одељења: хируршко, терапеутско и гинеколошко, опремљена по најновијим захтевима медицине тог времена, затим болесничке собе и три операционе сале, превијалиште, порођајну салу, лабораторију, апотеку, амбуланту са специјалним кабинетима, кабинет за рентгеноскопију и велики кабинет са апаратима свих врста за електро-ваздушно-физикалну терапију и хидротерапију. Терапеутским одељењем управља др Вороњецки. Порођајно одељење има 10 кревета и за 10 година постојања болнице ту је рођено 900 деце. Лабораторијом управља М. П. Метаљников. Зграду Санаторијума је Војно министарство Краљевине великодушно уступило на коришћење руским избеглицама, те Руски Санаторијум сматра за дужност да све војне породице лечи без икакве надокнаде.
Године 1930. У Санаторијуму раде следећи лекари: директор, доктор В. А. Левицки, виши ординатор, др Евгениј Фјодорович Данчаков, Михаил Павлович Метаљников и стажер С. Ј. Капралов. Управник кабинета физиотерапије је А. Д. Добасевич, виша сестра Е. Б. Цимбалистова, сестра за масажу О. Ф. Љагина, бабица М. И. Лобанова и још 14 сестара. Економ у Санаторијуму је у то време био П. И. Милников, деловођа С. С. Миклухо-Маклај, књиговођа К. П. Исајев, дактилограф Л. П. Балашев, начелник санитета А. П. Михајловски и библиотекар Б. В. Јурлов. Санаторијум је имао своју библиотеку.
За 10 година рада кроз Санаторијум је прошло 9339 стационираних болесника и 48269 амбулантних. Урађене су укупно 8682 операције. Пошто је Санаторијум лечио и остале грађане, а не само Русе, од укупног броја лечених, 32% су били други грађани.
Двадесетогодишњица рада Санаторијума је такође обележена у локалној штампи па у Панчевачкој недељи од 10.03.1940. читамо да је за 20 година рада у Санаторијуму лечено више од 20000 болесника. Значајан извор информација у истраживању представљала нам је и руска штампа која је излазила у овом периоду у Београду, па Русский голос од 18.02.1940. даје информације да је у болници урађено 12000 операција (од тога 9000 тежих), 75000 превијања, 60000 разних анализа, 5000 рентгенских снимака, додељено је милион и по разних инјекција, рођено је 1250 руске деце.
На прослави двадесетогодишњице постојања Санаторијума краљевско намесништво је у им Њ. В. Краља одликовало управника Санаторијума др Владимира Левицког орденом Југословенске Круне III реда, лекаре др Александра Мандрусова и др Евгенија Данчакова орденима Св. Саве III реда, лекаре др Алексанру Гладилину и др Ивана Емељанова, рентгенолога, орденима Св. Саве IV реда, бабицу Марију Лобанову и главну сестру Олгу Дзичканец орденима Св. Саве V реда, а административно особље, Леонида Балашова, Сергија Миклуха–Маклаја, Семјона Клопотовског и Александра Михајловског златним медаљама за грађанске заслуге.
Какав је значај руски Санаторијум имао за руску емиграцију писао је (поводом обележавања 20 година његовог постојања ) познати руски публициста В. Гордовски, који је више пута боравио у њему:
”Да, овде је добро, ми се овде не осећамо као у болници. Захваљујући посебној руској срчаности лекара и другог медицинског особља, ми као да смо код куће, у својој великој породици, где се гради велико дело љубави и помоћи ближњему. Стотине и хиљаде измучених и болесних добија овде помоћ. Овде долазе да умиру, стари уморни и изнемогли овде налазе последњу нежност и пажњу. Под стручним надзором др А. С. Мандрусова многи будући руски грађани овде су дошли на свет. У животу руске емиграције Панчевачки санаторијум је био више него потреба… За двадесет година мог боравка у емиграцији, дани проведени овде најлепши су ми, говорио је познати руски правник. Ту сам нашао потпуни мир, нежност, пажњу, душевни и физички спокој…”
У току рата ситуација у Санаторијуму се још додатно компликује, болница престаје да постоји као руска од октобра 1944. године када је трансформисана у Болницу за лаке рањенике. Организација такве једне установе поверена је др Елизабети Берковић–Матвејевој (мајор Медицинске службе Црвене армије). Болница се налазила под њеном управом до лета 1945. године. Болница за лаке рањенике престала је да постоји крајем јануара 1946. године, зграда болнице претворена је у касарну, а данас се у њој налази Дом омладине. У оваквим околностима, након Другог светског рата и политичких промена у Југославији, многи лекари из Руске болнице у Панчеву морали су да напусте земљу.