Дамир Пјотр Грошин
Травом, зарашћују гробнице — прошлошћу зарашћује бол. Ветар је избрисао трагове оних који су отишли — време ће избрисати и крвави бол и успомену на оне које су рођаци чекали, али нису дочекали, јер је кратак човечји живот и свима нама је суђено да кратко време газимо по земљи…
Шолохов “Тихи Дон”
Дочек Павлових, наших рођака, из Дњепарпетровског (данас Дњепар) на некадашњој Железничкој станици у Београду – фотографија.
Младић који носи кофере је мој покојни отац Иван. У питању су седамдесете године двадесетог века. Наиме, један од мојих предака (деда моје бабе, односно отац мајке моје бабе, по оцу), Србин из Иђоша, отишао је као добровољац у Украјину и тамо се поново оженио, Рускињом. Његови синови су у одраслим годинама сазнали да овде имају сестру, и до распада социјалистичке Југославије, често су посећивали њу и моју породицу Грошин. Ја сам их видео једном у животу, непосредно пред распад федеративне државе. Имао сам неких шест година. Сећам се да сам се играо с мојим теткама Наташом и Снежаном, једном три године старијом, а другом две година млађом од мене. Оне су причале на руском, а ја на српском језику. Нисмо се нарочито разумели, али језичка баријера није била препрека за игру. Захваљујући тим рођацима пореклом од Србина из Баната, од малена сам долазио у контакт с руском културом. Нама је кућа пуна неких предмета из некадашњег Совјетског Савеза. Стасавао сам окружен тим предметима и причама о баба тетки Ваљи, деда ујаку Славику и осталима, али не и нарочито свестан да су ми и самоме корени, по мушкој линији, са простора у коме је отац моје прабабе изградио нов живот, вероватно у долини реке Дњепар. Свест о томе рађала се постепено, кроз приче које ми је мој прадеда Маринко, очев деда, с времена на време причао до моје дванаесте године. Често је проводио време са мном. Умро је 1995. године. Као двадесетогодишњак, сећао сам се да је четири године провео у заробљеништву на једној фарми у Немачкој током Другог светског рата, и да, пошто га је тамо често за оброк имао, до краја живота није волео да га једе кромпир; да се неки предак призетио у кући Барнића, оженио њиховом јединицом, па да зато имамо шпицнамет (породични надимак) “Барнићеви”; те да је на породичној парцели на Великом гробљу у Меленцима сахрањен неки сродник Рус презимена Грошин, али не и нешто више од тога.
Подстакнут причама о породици које ми је неретко причао прадеда, 2004. године сам кренуо у истраживање предака по мушкој линији, те у потрагу за сродником Грошиним, етничким Русом. Био сам студент прве године на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду. Истраживању сам се враћао спорадично током све четири године студија, а добијена сазнања сам уобличио дипломским радом “Меlencze: оквир локалног социјалног и породичног живота (1751-1918)” 2008. године. Годину дана касније, на предлог дипломске комисије, објављена је књига истог наслова, и увелико, независно од мене као аутора, живи свој живот. Путује светом. Прича о мени и о нама. Прича о томе како су Руси из Украјине постали Срби, али Срби који у својим наративима о породици и даље чувају свест о свом руском пореклу, део свог руског идентитета.
Сродник Рус презимена Грошин који је сахрањен код Грошиних на гробљу, којег сам у почетку безуспешно тражио, заправо је Петр, који је као зет ушао у кућу Барнића и којега су од милоште звали Пера (фотографија).
Но, почетно ме је заварао епитаф на српском језику. У међувремену ми рече покојна баба, очева мајка, “Када бисмо отишли на гробље, Маринко би говорио, “Оно је споменик Пере Руса.” Иако је Маринко имао шест година када су му умрли отац отац и деда од шпанске грознице, а било је то у зиму 1918/19. године, очито је да се свест о његовом прадеди очувала у породици, а познато је да је живео са нешто старијом браћом, мајком и бабом по оцу. Међутим, Петр није био родоначелник породичне лозе, али је сам њиме отпочело ново раздобље када је почетком шездесетих година деветнаестог века наставио живот у кући Барнића, одлазећи из куће у којој је наша породица живела од 1776. године. Петр је био родоначелников праунук. Родоначелник се звао Савва и он је само један од тројице који су се настанили у Меленцима. Некадашњи Барнићев посед је и даље у нашем власништву, односно његов део. Но, неминовно је да би се асимилација свакако догодила и да је остао у својој кући породице порекла, будући да се то догодило и са другим Грошинима, па и другим породицама које такође знају да им је порекло у Украјини. Међутим, кроз породичне приче које се преносе с колена на колено, упркос неминовном дејству асимилације као последице суживота с већинском групом, али и неретко политичких притисака с виших нивоа који се могу јављати (а јављали су се) у одређеним историјским тренуцима да се изјашњавамо другачије, или нас из одређених разлога административни апарати земаља којима су Меленцима припадали у пописним рубрикама једноставно нису препознавали, односно остављали простор за изјашњавање, чува се и етнички идентитет, и ми, који нисмо уопште или сасвим потомци већине, у темељу свог индивидуалног идентитета, захваљујући својим родитељима, дедама и бабама, прадедама и прабабама, итд, дакле генерацијима пре нас, имамо и (делом) свест о томе да смо припадници (и) невећинске етничке групе. Научени смо томе од својих најранијих дана. Породични наративи се брижљиво међугенерацијски преносе с једним јединим разлогом – ради очувања породичне групе. Јер, када живите у одређеној средини, у којој се учи и свакодневно говори језик већинске етничке групе, па ако је та група још и културно блиска вашој мањинској, то очување је увек пред изазовом.
Грошин je презиме под којим обитава изузетно мали број породица у Републици Србији, већином стационираних на простору Аутономне Покрајине Војводине. Од укупног броја, највише ових породица је у Меленцима, насељеном месту у општини Зрењанин. Све до прве половине двадесетог века, оно је и њихово једино просторно упориште, а за такво је важило целокупан деветнаести и најмање током последње четвртине осамнаестог века. Наиме, до сада најстарији писани траг о њима у овом месту датира из 1776. године, будући да се у документу државне администрације који се бави поседима помињу тројица мушкараца са овим презименом, а најстарији сачувани домовник Православне црквене општине Меленци, који датира с почетка деветнаестог века, садржи три многочлане сродничке куће (кућне заједнице) са овим мушкарцима као њиховим Pater Families-има. У усменој предаји која се међугенерацијски преноси унутар породица, у питању су била браћа, Руси из места Грошин у Украјини. Предања су прикупљена од различитих породица Грошин, а значајно је рећи да је једна од мојих савременица, није више у животу, предање чула од свог свекра који је рођен у деветнаестом веку. Једино пронађено место које у Украјини постоји под тим именом, јесте археолошки локалитет некадашње козачке утврде, а поред које се налази савремено село Горошин. Заправо, у историјским изворима налазимо две варијанте имена некадашњег насеља, Грошин и Горошин. У питању је локалитет у данашњој централној Украјини, у области града Полтаве, на левој обали реке Суле, надомак њеног ушћа у реку Дњепар. Најстарији писани траг о њему датира с краја једанаестог века, а помиње се и за време владавине кнеза Владимира Мономаха Кијевском Русијом. Ко је основао место, није познато, али се зна да су ту област вековима насељавали Северјани, источнословенско племе. Заправо, место Грошин се у старим списима наводи као град у Кијевској кнежевини. Према историјским изворима, годину дана пре појаве, односно, прецизније, најстаријег писаног трага Грошиних у Меленцима, место Грошин је било део Запорошке сече, a која је од стране руске царице Катарине Велике укинута 1775. године. Да ли су зачетници лоза Грошин у Меленцима били запорошки козаци, у овом тренутку се то не може рећи, али будући да је једино пронађено место Грошин које постоји у Украјини у области Запорошке сече, логика упућује на такав закључак.
Истражене историјске чињенице су у корелацији са породичним предањима, те показују да су постојала три родоначелника Грошиних, и то Михаил, Арсениј и Савва. Предања кажу, три брата Руса из Грошина у Украјини. Дакле, предања кажу три брата, а у архивској грађи стоје тројица родоначелника. Наравно, предања не треба схватати олако, али их не треба тумачити ни као “празне приче”. Кроз међугенерацијски пренос, она могу некад попримити обележја митског, али обично и таква садрже неку истину. Примера ради, мој отац је знао да су његов прадеда и чукундеда умрли у размаку од шест недеља, први од упале слепог црева, а други од туге за сином. Међутим, подаци из матичних књига показују да су обојица умрла од шпанске инфлуенце у зиму 1918/19, али свакако у размаку од шест недеља. Такође, као и ја и он је знао за неког рођака Руса који је био Грошин, а којег су наши стари сахранили код нас на гробљу, али није знао да каже о коме је реч. Знао је да је то било око Првог светског рата. А реч је о Пери Грошином који је умро 1906, прадеди татиног деде, а мог прадеде Маринка. За разлику од мог оца, деда Стеван и прадеда Маринко су знали да је реч о Пери, али сам то накнадно сазнао, много после њихове смрти. Пера је био праунук родоначелника Саве, а Маринко Перин, а ја Маринков. Мој отац је знао да ми каже да сам ја девети или десети у лози. Оно што је истина, ја сам десети. Опет једна истоветност предања са подацима из матичних књига.
Но, све то је нешто што знамо од раније, од претходног истраживања, као и то да у Украјини заиста постоји место Грошин, и да је оно историјски повезано са простором Баната, јер су управо Банаћани (на челу са Текелијом – области у Украјини Нова Србија и Славеносербија) спровели у дело одлуку царице Катарине Велике да укине Запорошки сеч 1775. године, којем је припадало место Грошин. Питање је само, под условом да је место Грошин у Украјини о коме говори предање оно које се налазило у Запорошкој сечи (а другог места тога имена изгледа нема) на који начин су стигли овде – да ли на таласу колонизације које је на простору који данас знамо као Војводина вршила хабзбуршка царица Марија Терезија половином 18. века (становништво западне Украјине) или на таласу укидања Запорошке сече 1775. године (становништво источне Украјине)? Но, место Грошин је у источној Украјини, па је ту велика дилема, пошто је познато да су Запорошци масовно (званично) стигли десет година касније, али не и сасвим епилог свих козака након укидања Сече. Ових дана сам започео ново истраживање, а које настоји да открије начин на који су се Грошини појавили у Меленцима. Будићи да их је хабзбуршка администрација пописала као становнике Меленаца 1776. године, претпоставке сам да у аустријских архивима, пре свега у Војном архиву у Бечу, постоји траг о томе из ког места и на који начин су дошли.
На овом месту поменимо и то да је 1743. године у насељу Футог забележен извесни Marco Groszin. Спис је на латинском језику, а он је приложен у књизи Душана Поповића, а која се тиче српског и осталог становништва Бачке. Попадић је презиме Groszin превео као Грошин. У ранијим и каснијим пописима старешина футожанских кућа, а који су такође приложени у књизи, не помиње се презиме Groszin. Питање је да ли постоји веза између тог некадашњег становника Футога са тројицом Грошина у Меленцима, а који се и у књизи која се тиче Баната 1776. године помињу као Maxa, Arsa и Savva Groschin (спис је на немачком језику)? Будући да је Поповић објавио и књигу која се бави Сремом, прегледао сам и њу. Помиње се само Илија Грошић (лат. Illia Grossics) у селу Дивош. Изузев помена “Грошина” у Футогу 1743. и тројице Грошиних у Меленцима 1776. године, ни у једном од других тадашњих војвођанских насеља није пописно презиме Грошин. На основу ранијег истраживања месних православних црквених књига које датирају с краја осамнаестог до краја деветнаестог века, познато ми је да је у деветнаестом веку у Меленцима живела и српска породица Грошић, односно Грошићев. Она се појавила много касније од Грошиних и нема везе са нама. Иначе, презиме Грошић данас постоји у Босни и Херцеговини, а Грошинић у Хрватској. Ми смо увек (односно од најстаријег познатог податка) били Грошин и никада нисмо имали наставак “ић”. Увек смо били источноправославни. Такође, презимена чија је основа “грош”, па и презиме Грошин, нису тако ретка у свету, а постоје и у Русији, односно међу руским становништвом. Нама није основа “грош”, дакле новац, него нам је презиме по месту порекла, Грошин – Украјина, и то се јасно наглашава у породичним причама. Да се у Меленцима носи презиме по месту порекла родоначелника породичне лозе, није непознаница – рецимо, Надлачки (Надлак), Семлекан (Семлак), Богарошки (Богарош), итд. Такође, познато ми је да и у Молдавији постоје Грошини, етнички Руси. Да ли су они пореклом из места Грошин у Украјини, или им је презиме настало на другој основи, рецимо, новца, питање је. Ових дана се тиме бавим. Међутим, чињеница је да се налазе на траси пута козака из Запорошке сече у Добруџу у Румунији, који је уследио одмах по укидању Сече. Познато је да је огранак запорошких козака у Добруџи основао Дунавску сеч, пре него што су се 1785. године масовно појавили на територији Баната који се данас налази у саставу Србије. Да ли су постојале спорадичне миграције козака из Добруче у Банат и пре 1785. године, то је нешто што је могуће, а шта треба испитати. Од значаја је рећи да је 1774. године од стране Кикинде, Меленаца и још неких оближњих насеља покренута инцијатива да се у овом делу Баната, односно у Торонталској жупанији, оснује привилеговани Великокикиндски дистрик. Дистрикт је постојао од 1776. до 1876. године. Значајно је рећи да су становници Дистрикта имали статус слободних грађана, односно да нису имали статус кметова.
Чињеница је да на простору данашње покрајине Војводине живи део популације за коју се поуздано зна да јој је порекло у Украјини, а познато је да је данас подељена на украјински и русински етос. Њихове имиграције су се догађале око средине осамнаестог века. Такође, у румунском делу Баната има потомака некадашњих становника Украјине (Буковина). Да је у прошлости у Меленцима било и становника чији су корени у Украјини, чињеница је, и то не кажу само предања која су стигла до нас, него и пописи. Према попису из 1880. године, у Меленцима је живело тринаест људи који су говорили рутенским језиком као матерњим. На основу пописа из 1880. године, види се да је православних Рутена, додуше у мањем броју у односу на Меленци, и у Великој Кикинди, Бочару, Карлову, Новом Бечеју, али и у другим областима Баната. Заправо, највише их је било у најисточнијој Караш-Северин, нешто мање у Тамишком Банату, а најмање у Торонталској жупанији којој су Меленци припадали. Овај податак упућује на закључак да је талас њихових миграција ишао од истока ка западу. Нажалост, пописима из 1784, 1857 и 1869. године није обухваћен и матерњи језик.
Оно што претпостављам, то је да је тих тринаест Рутена у Меленцима из 1880. године припадало једној или више породица чији потомци данас говоре да су пореклом из Украјине. Јер, логика каже, ако су пореклом из Украјине, говорили су неким од источнословенских језика на том простору (русинским, украјинским или руским), а које је административни апарат Аустроугарске у ценсузима класификовао под називом “рутенски”. Оно што је непобитна чињеница, а то јасно показује цензус из 1880. године, то је да је Рутена било и у Меленцима, а Рутени су из Украјине. А ако постоји материјални доказ о физичкој присутности Рутена пореклом из Украјине, и да су били православци, онда ме то упућује на закључак да су предања породица које говоре да су пореклом из Украјине и да су им преци били (Мало)Руси, основана. Логика каже и то, ако су били Рутени православци, онда су дошли из источног дела Украјине, а не из Закарпатја. Оне (а знам за барем две поред Грошиних, јер су ми њихови чланови то лично саопштили) не кажу да су им преци Срби повратници из Украјине, кажу да су Руси из Украјине, односно из дела Руског царства који се данас зове Украјина. Оно што се такође види из пописа, то је да је асимилација чинила своје. Реално, да ли Меленчани, потомци ма којег од мањинских народа који се у табели евидентно јављају данас знају да причају матерњим језицима својих предака? Штавише, многи се и не сматрају припадницима тих народа, него припадницима већинског, српског. Свест о етничком пореклу чувају само у породичним причама које се усмено међугенерацијски преносе. Међутим, ипак је чувају. Поменимо и податак да је у попису 1921. године који је рађен у Краљевини Југославији у Меленицима забележено петоро Руса, али не и Малих Руса. Претпоставке сам да је реч о појединцима који су припадали групи руских имиграната који су се масовно јавили у Србији након Октобарске револуције, а заснивам је чињеници да је и у околним местима било Руса, посебно у месту Нови Бечеј. Наравно, не могу да потврдим да ли су међу 13 људи који су се у попису 1880. године изјаснили да говоре рутенским језиком и моји преци, али чињеница је да је у насељу било оних који су потекли из Украјине. Но, ако је мој прадеда знао да је његов прадеда Рус, и да други Грошини говоре тројици браћа Руса из места Грошин у Украјини (а постоји једно такво), онда ја немам никакве дилеме, а тај податак поткрепљује и налаз анализе моје Y-ДНК, да сам и сам украјински Рус по мушкој линији предака.